Blic – „Ministar zdravlja Tomica Milosavljević operisao je kičmu u klinici „Groshadern“ u Minhenu, potvrdio je za „Blic“ prof. dr Vasa Antunović, načelnik neurološke klinike u Kliničkom centru. On kaže da je konzilijum lekara koji je on predvodio savetovao operaciju zbog diskus hernije, ali je ministru savetovan i dodatni pregled na minhenskoj klinci koja izvodi operacije uz minimalne invazivne metode, za šta kod nas ne postoje tehnički uslovi…“

„Jedno objašnjenje, molim vas! Pička, to je polni organ, a pizda – to je karakterna osobina.“

P. S. I ja imam diskus hernije. Tokom poslednja dva pogoršanja nisam mogla da hodam. Ako budem morala, operisaću se. U Srbiji naravno. Ne, nemam ni ja poverenja u srpsko zdravstvo. Ali nemam ni para za „nemački tretman“. Svako ima pravo da odluči o svom zdravlju, bolesti, životu. Pa i ministar! Ali dugogodišnji ministar srpskog zdravstva mora taj izbor, ukoliko je moguće, da napravi samo u okviru srpskih zdravstvenih institucija kojima se toliko ponosi.

P. S. 2 Hvala Nekom za inspiraciju.

Nedavno sam pročitala vest da je jedna Britanka potrošila 55000 funti za lečenje svog papagaja. Papagaj je bio podvrgnut hemoterapiji, poživeo je još godinu dana i onda umro. Namerno kažem umro, jer nikada nisam razumela kako to da ljudi umiru a za ostale stanovnike planete se ista pojava označava kao uginuće.

Malo je falilo da ostavim komentar ispod vesti na sajtu dotične novine, nešto u smislu „ja ovo razumem“, ali sam odustala. Nisam mogla da podnesem ono što bi eventualno usledilo. A to eventualno najčešće budu komentari onih koji se ne slažu, i sve bi bilo u redu da to neslaganje može da se zadrži na tome.

Novine čitam samo na monitoru. I to samo naslovne strane – cenim da je dovoljno, bar mojim nervima. Ono što ustvari čitam su komentari ispod članaka. Govorim o srpskim sajtovima, domaćim medijima i čitaocima koji iste prate.

Kolektivna dijagnoza ne postoji, ali ako bi trebalo da procenim mentalno stanje nacije na osnovu onoga što ista misli i govori, ono je zastrašujuće. Ukratko, mržnja u svim svojim nijansama – od nacionalne i verske do rasne mržnje, prošarane mizoginijom, homofobijom, šovinizmom, i verovali ili ne, mržnjom prema životinjama. Ovim poslednjim sam bila šokirana kada je objavljena vest o štencima koji su ubijeni i obešeni na drvetu u jednom selu pored Niša. Neki su ceo događaj opravdavali napadima pasa lutalica na ljude, i posebno na decu, što je isto kao kad moj komšija ubije nekoga a vi strpate i mene u zatvor jer mi je komšija, a i oboje pripadamo ljudskoj vrsti. Bilo je i legendarnih izjava da su ljudi koji vole životinje zli ljudi. (?!)

Ako su u pitanju javne ličnosti, potpuno bezazlene pojave kao što je neka pevačica ili glumac, krene pljuvanje tako da  od 10 komentara tek je jedan pristojan i pozitivan, ostalih devet su takvi da čovek stekne utisak da je neki lični odnos i obračun sa dotičnom/dotičnim javnim likom u pitanju.

Neću da komentarišem nedavno ubistvo pevačice Ksenije Pajčin, osvrnuću se na komentare u vezi sa tim. Tu su istu ženu komentatori istih sajtova neposredno pre ubistva vređali, nazivali pogrdnim imenima, iznosili „proverene“ detalje iz njenog privatnog života i zdravstvenog kartona i onda odjednom, preko noći, žena je postala svetica, i najlepša, i anđeo, i MTV zvezda, i pesme su joj bile sjajne i glas… Nađoh se u čudu. O pokojnima sve najlepše, to razumem, ali ispadne da ovde treba da te ubiju da bi rekli koju pohvalnu o tebi. Neka hvala! Uostalom, slična se stvar desila i sa ubijenim premijerom, zbog čega se svaki 12. mart jedva da preživeti od onih koji su ga razumeli i voleli. Što bih razumela da u trenutku ubistva Đinđić nije bio najomraženiji političar u Srbiji. A ni deceniju pre toga, istraživanja javnog mnjenja mu nisu bila naklonjenija.

Ovaj je Musliman, onaj je gej, ova je kurveštija, ona je rugoba, a neka druga – babuskera u 32. (godini).  Niko ne valja. Svakom se nađe „mana“. Čitam i sramota me, u njihovo ime, često uhvatim sebe da razmišljam čitaju li ljudi o kojima novine pišu te komentare, čitaju li članovi njihovih porodica. Možete reći da nekog ne cenite i na pristojan način, ne morate ga zbog toga vređati. A obavezno se dešava i sukob među komentatorima, i onda krene postavljanje dijagnoza, upućivanje psihijatru, spominjanje roditelja, ma, užas!

U životu izvan interneta (ima li ga?!) tek je nešto malo bolje, pretpostavljam zato jer tamo iza svega izrečenog morate da stanete imenom i prezimenom. To na internetu najčešće nije slučaj.

Ali je činjenica da postoje gradovi u Srbiji, jedan od njih je i ovaj moj, gde možete preći sa jednog kraja grada na drugi a da pri tom ne sretnete jedno nenamršteno lice. Šta mislite šta im je u glavama?! Neki od njih su „naši“ komentatori. Ovi koji to nisu verovatno slabo koriste internet. Na svu sreću.

Na ovom blogu nema moderacije komentara, što vam dovoljno govori da još uvek imam nadu da ljudi umeju da se uzdrže i da ne prosipaju bezrazložnu mržnju svuda oko sebe. Poštujem tuđe mišljenje dok se još može smatrati mišljenjem. Nadam se da smo se razumeli.

I da… Papagaj sa početka priče! Bar jedan od komentara je bio da je „za te pare mogla da kupi kol’ko hoće papagaja“. Setite se mog komšije od malopre, primenite sličnu logiku. Moj komentar – no comment!

Nemam običaj da pišem o bilo čemu što me ne nervira. Takva mi narav. Eno mojih tinejdžerskih dnevnika, kad biste zavirili u njih pomislili bi da mi se nikad ništa lepo nije desilo, sve samo „mračenje“ i upit nad smislom života, sa uvek istim zaključkom – život je sranje! Da izvinete!

Tako tada, tako i sada.

Osim što ću ovog puta da napravim izuzetak.

Kragujevac sam poslednji (a i prvi) put videla pre pada Berlinskog zida, Tito je već odavno bio mrtav, a nas su svake školske godine vucarali od jednog stratišta do drugog, jer je to tad bilo trendy. To i nije bilo naročito traumatično, Šumarice, Kadinjača, ostalo sam zaboravila, sasvim pristojne travnate površine, neko predavanjce o izginulim rodoljubima, niko od dece ništa ne sluša, sve u svemu, ekskurzija. (Ono što je bilo daleko problematičnije po krhku dečiju psihu je recimo odlazak u bioskop da bismo odgledali film koji ja i dan danas ne mogu da gledam – „Igmanski marš“, sečenje prstiju, jauci, ma, žasu, što bi rekli klinci!)

Elem, da se vratim na Kragujevac! TweetUp u Kragujevcu je bio zakazan za 30. januar, subotu popodne, ja bila počastvovana pozivom organizatora da prisustvujem istom, pri čemu bi aranžman bio all inclusive. Prevoz do tamo, natrag, ma, samo moja dobra volja je falila. Trebalo bi da budete baksuz da to odbijete. Ili geek koji se boji „javnog“ nastupa. Jedina dilema je bila uzrokovana vremenskim (ne)prilikama u Srbiji i tradicionalno (zimskim!) snegom iznenađenim srpskim putarima – nisam želela da neko stavlja „glavu u torbu“ zbog mene.

Nisam mnogo od Kragujevca videla, Dinke i ja smo stigli kad je već pao mrak, ali mi je prošlo kroz glavu da „dolina gladi“ izgleda mnogo bolje nego moj Niš. Ne, nemam egzaktne podatke i naučne dokaze, jednostavno, prvi utisak je, iskustvo kaže, nepogrešiv.

Na #TweetUpKg prisutni bili: drugarica @ancicaKg i drugovi @Dzangrizalo, @urosevic, @gkojadinovic, specijalni gost – Sara, moja koleginica i supruga @dinkenet-a i naravno, organizator celog event-a sam @dinkenet, što bih ja rekla – „gazda na Blogodak“.

Mislim da ne vredi prepričavati onima koji nemaju tweetup iskustva, možda je bolje preporučiti im da ih što pre steknu, ali oni koji ih imaju, znaju da stvar ide ovako: dođeš, na brzinu identifikuješ prisutne (a to ti lakše pođe za rukom nego identifikacija školskih drugova na jubilejima maturske proslave) i onda tweet-aš uživo. Nijednom ti ne padne na pamet da ti te ljude ustvari ne poznaješ, jer znaš o njima više nego o pomenutim školskim drugovima koje uglavnom ne viđaš godinama. Dodatno, shvatiš da ste možda i previše vremena proveli zajedno jer imaš uredne update-ove njihovih svakodnevnica.

Da ne dužim.. Gledajte da uzmete od interneta sve dobro što on nudi. Ljudi su njegov najjači potencijal. Kad već „gubite vreme“ (a to misle ovi što internet ne mogu da smisle), potrudite se da „profitirate“ i taj „gubitak“ kompenzujete nekako.

P. S. Slike koje su twitteraši željno iščekivali nisu kod mene – ovi što su fotkali verovatno još spavaju. Kad ih bude, ili ću ih „okačiti“ ovde (pa ćete morati da svratite na moj blog još jednom ) ili će nekim kanalima doći do vas.

P. S. 2 Nisam pila ništa (info za „brižne mame“ sa Twittera )

P. S. 3 Kako sam se obukla – polovično, gore – 4 sloja odeće, dole – samo čarapice, svukla sam se tek po dolasku kući.

P. S. 4 Predivno sam se provela. Hvala svima!

Nemoj da je nekom palo na pamet da sam bezdušna (imam i sertifikat o humanosti aka diploma medicinskog fakulteta ), ali kad god vidim na TV-u da su neki ljudi, po zanimanju radnici, zalegli na neku od naših „brzih pruga“, otfikarili po koji prst svoje ruke ili blokirali neki od naših ionako zbog rupa teško prohodnih puteva, uvek se zapitam samo jedno – šta ste, kog đavola čekali do sad?! Jer sve te tužne priče, a one jesu takve, istovremeno su i svedočanstvo našeg mentaliteta koji nam ne služi na čast. Od štrajka do štrajka pred kamerama se smenjuju ista lica – neobrijana, zapuštena, ozbiljno načeta nezdravim životnim stilom, lica ljudi nenaviknutih na kamere, ljudi koji uzbuđeni, besni, u suzama viču kako platu nisu primili godinama, kako im u kući niko ne radi, kako nemaju novca da plate struju, telefon, grejanje.

Najpre da se saglasimo oko sledećeg. Ako godinama niste primili platu i ako živite u domaćinstvu gde niko ne prima platu vi ste mrtvi bar neko vreme. Logika računa je prosta – nema novca – nema ‘leba – gladan si dan, dva, tri, dvanaest, petnaest dana – umro si! Osim ako nisi nešto prećutao gledaocima ispred malih ekrana…

A šta se prećutkuje?! Da takav neko živi loše, teško, napravite gradaciju od jezivo po želji – u to nema sumnje. Ali…

Snalazimo se – to bi bio odgovor. Načina ima, nemam ja mašte dovoljno da ih ovde pobrojim, ali ih ima. Radi se, muva se, petlja se, kuka se, ali se preživljava. I to je ovde, pokazalo se mnogo godina unazad dovoljno. Ćuti, može da bude i gore! Ovo poslednje sam čula najmanje hiljadu puta od onda kad sam počela da želim. I da nemam. A zapravo, da bi smo bili uspešni i ne tako kukavni potrebno je da stremimo boljem, a ne da se zahvaljujemo na kraju dana što nam nije npr. klavir pao na glavu dok smo išli po hleb i mleko. Za uspeh je potrebna ambicija a ne trpeljivost. I tu dođoh do onoga što me je inspirisalo da obrišem prašinu sa svog bloga.

Dva i po meseca, od ponedeljka do petka, ustajem u pola sedam ujutro, spremam se, odlazim na posao, radim tamo šta mi je rečeno da je moj posao, pa i više od toga, vraćam se oko tri, i zaradila sam okruglo 00,00 dinara. Perpetuum mobile. Stvar funkcioniše! Evo kako…

Okupite dvadesetak ljudi na nekom projektu iza kojeg stoje država i grad, objasnite im usput kako projekat, ukoliko oni zalegnu na posao, može da postane trajan posao, kažete im da će plata malo da kasni, ali „biće“, i prepustite ih njihovim naravima. S obzirom da ste angažovali prethodno nezaposlene ljude, obavezno ih podsetite da „treba da se osećaju povlašćeno što su „odabrani“ među toliko njih“ sa kojima dele sličnu sudbinu. Pošto posao podrazumeva terenski rad, obećajte službeno vozilo i plaćen gradski prevoz, ali zadržite se na obećanju. Dok se vaše „časna pionirska reč“ ne „ispuni“ vi ih pošaljite na teren o sopstvenom trošku.

Idemo dalje… „Perverzija“ se tu ne završava. Bitno je da podstaknete entuzijazam kod „radno angažovanih“ i onda se zavalite u fotelju (šefovsku, a koju drugu?! Zaposleni su spremni na sve, od uređivanja enterijera svojim sredstvima dovlačenjem nameštaja i tehnike od kuće do ‘vatanja za metlu, usisivač, hemikalije za čišćenje WC-a, uostalom, šta ima veze šta sam ovde upošljena kao doktor! (Ako se neko već pita da li sam ja… Jok, na pamet mi ne pada!)

Plata?! Mmmmh… Ma, za to ćete lako. Srbija je ovo! Poslodavac ima na raspolaganju mesece i mesece fore da ne plati ni dinar za robovski rad i da niko reč ne kaže.

Zašto i kako ovo funkcioniše?! Zato što smo takvi!

Prvo sa čim sam se sudarila na poslu bilo je „uvlačenje“. Naiđe neki tip iz opštine, sa ambicijom šefovanja, doktorka trči, sve se jadna sapliće da ga usluži kafom. Ko god od glavešina da dođe i pita da li ima nekih problema, nastane tajac, a onda nemušto – nema problema. A problema kol’ko hoćeš, najpre onaj da mi uzimamo od svojih ukućana i pomažemo finansijski državno-gradski „projekat“.

Sledeće za šta mi je trebalo mesec i po dana da poverujem da je istinito je cinkarenje. Dođu „drugovi rukovodioci“ i kažu nam kako imaju sve informacije o svakodnevnim dešavanjima u našem malom radnom kolektivu. Čak i njima smešno što „nema ko nije bio od zaposlenih da raportira“. I da malo „opravi“ ove druge.

Jesam li bar ja bila „na visini zadatka“?! Jesam! Direktor me zove „predsednice sindikata“. Neki drugi su mi rekli da su pri prvom susretu (čitaj propitivanju poslodavaca pred svima) pomislili nešto kao „jaooo, ova je… , ali ti uopšte nisi takva, baš si fina“. A zašto sam zaradila takvu „offline reputaciju“?! Zato što sam odmah na početku pitala poslodavce ono što se drugi, još uvek ne dovoljno glasno, pitaju sada, posle dva i po meseca – jel istina da isplata kasni mesecima, kako mislite da „stvar“ funkcioniše kao ljudi isti posao rade sa različitim cenama rada, i šta biste vi da ne primite platu mesecima. Ah, da! Pobunila sam se i protiv ideje da „uštekam“ opštini i državi čistačicu i da metlam, četkam, brišem.

Sad bi neki da polegamo na prugu, drugi bi da ih tužimo, treći bi da ispred centrale „firme“ se okupimo i tražimo naš novac. A projekat je pri kraju. Poslodavac će uskoro moći da se opusti. Politički poeni su prikupljeni, televizije su slikale odgovorne za ovaj sjajan servis građana i a koštalo nije ništa. Bar ne poslodavca.  Imenom i prezimenom – država Srbija, grad Niš. Perpetuum mobile radi.

Moj honeymoon na internetu je završen. U pravi čas! Taman kad je offline život rešio da me dozove realnosti. O tome pasus ili dva niže.

Twitosfera, blogosfera, TweetupNi, BlogOpen 09, Bizbuzz 09, slabo se gostovalo na zemlji nekoliko meseci unazad, “to” kad te u’vati ne pušta lako iz svog “zagrljaja”. Nije mi prvi put da tako zglajznem u tzv. virtuelnu stvarnost, moram da joj odam priznanje – napredovala je poprilično od moje poslednje zavisnosti. Sada je aktuelan nekakav real time web, imam utisak da se vesti dese tek pošto se objave na twitteru i mrskom mi facebooku. Danas te dodam na friends listu na FB, ili kliknem follow na twitteru, sutra možda pijemo kafu bez predrasuda da smo se okupili kako bi neko nekog muvao.

Elem, moj dragi (internet) se malo raspojasao i krenuo da me opasno nervira, zaboravivši pri tom da on od mene zavisi a ne obrnuto. Ja sam ta koja svakog meseca plaća svoju “ljubav” prokletom SBB-u (btw, da li ste videli novu reklamu za SBB, sa Brankom Katić, “vežite se – polećemo”, pokidala sam se od smeha ) Dakle, dovoljno je da uplata izostane i ode ljubav off

U spomenutim “-sferama” aktuelno je prepucavanje i odmeravanje snaga i veličina (ideja veličine, uglavnom, prim. dr.), koje nekad zna da bude interesantno toliko da ti zafale samo kokice i da krene uživancija. Međutim, stvari se otrgnu kontroli i, s vremena na vreme, krene opaki hejt, argumentovan red mudrim mislima “mislioca”, red uvredama i pominjanjem anatomskih tačaka i fizioloških izlučevina.

Da se razumemo! Nemam ništa protiv “rasprava”, ono što me iritira to i ne čitam, lepo nestanem jer moje prisustvo i nije neophodno, a taman uštedim po koji Ranisan(čić) Tomicinom zdravstvu. Od “online reputacije” mi u životu ne zavisi ama baš ništa, a ni od offline, s obzirom da živim tu gde živim i da mi život, “karijera”, finansije i ostalo uglavnom zavise od raznoraznih nikogovića bez reputacije ili sa očajnom verzijom iste (čast izuzecima, prepoznaće se). Nekad mi samo zasmeta što zaraćene strane pređu na lični nivo, a to se uglavnom završi primedbama ispod svakog nivoa.

Toliko o tome.

A sad – back to reality! Najzad je država rešila da se smiluje i iskoristi moje resurse u koje je i sama ponešto uložila. Niko me nije ništa pitao zato je i ispalo da sam “dobrovoljno” na “radnom angažovanju”, prevedeno na francuski (čini mi se) – volontiram, al’ za pare! Tu se paradoks ne završava jer te pare možda i neću dočekati pre penzije koju takođe neću dočekati jer ne mogu da napabirčim toliki radni staž pre nego odapnem. Budibogsnama!

Elem, projekat u kome učestvujem tiče se brige o starim licima i osobama sa posebnim potrebama. U timu su, pored doktora, i medicinska sestra, psiholog, socijalni radnik (opciono), geranto-domaćica, a onima kojima je to potrebno na raspolaganju su i fizioterapeut, frizer, house-majstor i vozač. U nekom od narednih postova možda i objasnim smisao toga, a on zaista i postoji.

Nonsens u svemu ovome je da s obzirom da “za projekat nije bilo dovoljno para”, većina ljudi upošljenih na projektu primljena je da radi na određeno vreme, što znači da imaju fiksnu platu, da im se računa radni staž, uplaćuje dakle penziono i zdravstveno osiguranje, imaju plaćen prevoz. Manjina, ali zaista manjina u kojoj sam i ja, kao i većina ili najmanje polovina doktora koji rade na projektu, biće plaćeni (?!) 100 dinara po satu, bez ikakvog ugovora, bez svih pomenutih stavki koje sam pobrojala za one u prvoj grupi. Ono što se zna je da će recimo geranto-domaćica ili frizerka zarađivati više od mene i mojih kolega, što je posve prirodno, jel?!

Ako ste stekli utisak da se ja ovde žalim na opisanu situaciju koja me je snašla, onda ste u krivu. Tamo gde (ni)je trebalo da se žalim, dakle direktoru i njegovoj zamenici, već jesam (zar ste sumnjali u mene?!), i to ne krišom, nego javno. Naravno, ne samo da me niko nije javno podržao, nego je bilo i onih koji su stali na stranu poslodavaca. Kad su ovi potonji napustili prostoriju, umalo ne zaradih sindrom “bolnog ramena” od tapšanja po istom i komplimenata na račun moje jezičine.

Da se vratim na prvu polovinu posta… Dakle, ne manjka mi ono što je potrebno za “kačenje” po internetu diljem blogova i twittera. To ste valjda shvatili iz poslednjeg pasusa. Jednostavno, ne pridajem tome neku preveliku važnost, imam simpatije za mnoge ljude koje sam upoznala ovako ili onako ali svakako preko interneta, i nemam motiva za ikakav hejt.

Dakle, manjkaće @dijica online, ali follow me svakako, jer izgleda da će tema biti za moj blog u naredna tri meseca. Toliko volontiranja me čeka. Šta će biti posle – bojim se da se već zna tamo gde se odlučuje ko ostaje “za stalno”, a ko se opet vraća na roditeljski budžet

Nije mi uspelo da se uzdržim od pisanja na temu virusa H1N1. Post koji sledi je posledica tog neuspeha.

Ja sam nezaposleni doktor medicine, što bi rek’o narod, lekar opšte prakse, na “privremenom” (ne)radu na birou za nezaposlene. Od ovog pisanija nemam nikakvu finansijsku korist, nikoga neću reklamirati, a ako i jedna farmaceutska kuća profitira od mojih reči, evo – obesite me, za primer drugima.

Razlog zašto se nisam “stručno” izjašnjavala je taj da ja nisam epidemiolog, niti infektolog, ali jesam lekar, te ne mogu sebi da priuštim da lupnem nešto i posle opravdavam sebe da sam to videla da piše na internetu. Ali razlog zbog kojeg ću se sad izjasniti jeste taj što ne mogu više da slušam proizvoljne tvrdnje, nekakve statistike, potcenjivanja ozbiljnosti situacije, ali i preterivanja u smeru panike.

Dakle…

1. Virus H1N1 (novi, svinjski, meksički virus) je virus koji se prvi put pojavljuje kao uzročnik gripa u ljudskoj populaciji.

2. Virusi koji uzrokuju tzv. sezonski grip su već cirkulisali među ljudima, te većina ljudi ima kakav-takav imunitet prema njima. To rezultira relativno dobrom kontrolom infekcije i blažom kliničkom slikom.

3. S obzirom da se prvi put pojavljuje među ljudima, oni nemaju imunitet prema virusu H1N1, te se može očekivati, mada nije obavezno da se to i desi, da infekcija dobije mnogo veće razmere nego što se to dešava sa sezonskim gripom. Pri tom, treba očekivati i težu kliničku sliku od one koju daje sezonski grip.

4. Školski primer  pandemije je čuvena španska groznica (1918-1920) za koju se procenjuje da je odnela između 50 i 100 miliona života. Uzročnik je bio virus influence tipa A (H1N1), a čak trećina čovečanstva je bila zahvaćena pandemijom. Ovo napominjem ne radi poređenja, već da bih ilustrovala zašto se pandemije gripa tretiraju tako ozbiljno.

5. Sve statistike na koje ovih dana nailazimo na internetu uzimajte sa rezervom, pandemija je u toku i izveštaji sa raznih strana sveta tek pristižu. Ono što je uočljivo jeste da se virus širi brzo među populacijom mlađom od 45 godina, da ta populacija ima značajno učešće u hospitalizacijama usled komplikacija uzrokovanih virusom novog gripa, iako je smrtnost i dalje veća među starijima i decom mlađom od 1. godine.

6. Često se citira i poredi podatak o smrtnosti od novog gripa sa podatkom o smrtnosti usled sezonskog gripa. „Don’t mix grandmothers and frogs!“ Da prevedem na srpski, a izbegnem statistiku: kad ste čuli da je neko mlađi od 60 godina, a stariji od 18 dobio grip i za tri dana završio u bolnici, na respiratoru?! To što neko ima hronični bronhitis, ili neko drugo hronično oboljenje, a pri tom spada u najvitalniji deo populacije, znači, ima oko 40 godina, nije dovoljno dobro opravdanje za smrt.

7. I kad smo kod statistike… To je inače korisna nauka, ali potpuno bezvredna kad se primeni na lični nivo. Onaj koji umre nije manje mrtav ako je smrtnost po statistici jako mala ili jednaka nekoj drugoj. Naročito ako je taj neko relativno mlad. Imajte poštovanje prema toj činjenici.

8. Paniku ne podržavam, ali mere za suzbijanje pandemije itekako. Ovo ipak nije 1918. godina, od SZO i medicine uopšte se očekuje malo više, bolja kontrola infekcije i manja smrtnost, ako ništa drugo. Ili treba stvari pustiti da idu svojim tokom, pa kad bude kasno tek onda gledati šta nam je činiti?! (Iz ovog izuzimam Srbiju! I Ukrajinu! )

9. Vakcina! Vakcinu protiv sezonskog gripa nikad nisam primila, smatrajte me nemarnom, drugog razloga nije bilo. Lično poznajem ljude koji jesu, nije neki uzorak za statistiku, ali svi su živi i zdravi. Ako vas baš opterećuju neželjeni efekti, onda je moje pitanje zašto ne proširite listu interesovanja pa da razmislite o istim efektima koji su mogući prilikom uzimanja bilo kog leka. Svaki lek je otrov, samo je reč o tome da li dobrobit nosi prevagu nad štetom. O dobrobiti vakcinacija neću ni da započinjem. Kad već spomenuh „side effects“, uobičajeni su. Dva su tipa vakcine, živa i inaktivna. Ova prva neće doći do nas, kako sam ja shvatila, od ove druge, najgore što se može očekivati je lokalna reakcija (bol, otok, crvenilo), ređe – temperatura, bol u mišićima, glavobolja u trajanju od dana-dva. Osip ili neki drugi oblik alergijske reakcije na komponente vakcine su moguće, ali retko.

10. Verujem da ste upućeni u mere prevencije, pa to preskačem ovde (mada nešto od istih ima u jednom od mojih odgovora na komentare u prethodnom postu). Ali ono što ljude zbunjuje je kad je pravi trenutak da se zabrinete zbog svoje respiratorne infekcije i posetite lekara. Ako ste već bolesni, i primetite da imate smetnje sa disanjem (pri tom ne mislim na „zapušen nos“) obratite se vašem lekaru. To sam uostalom uradila i ja. Ako se temperatura održava duže od tri dana, uprkos vašem mirovanju, uzimanju tečnosti i  simptomatskoj terapiji koju primenjujete. Ako već imate neko ozbiljnije hronično oboljenje, budite dodatno oprezni, i u slučaju da primetite pogoršanje istog, javite se vašem lekaru. Sama respiratorna infekcija nije razlog da otrčite istom. I na kraju, roditelji sa decom. Onako kako se ponašate i inače kad se vaše dete razboli, poželjno je da i sada primenite isto. U svakom slučaju, ako niste sigurni, konsultujte vašeg pedijatra najpre telefonom.

11. A sad ću da ućutim na temu H1N1!

P. S. Umalo da zaboravim! Ovaj post se samo nadovezao na tekst za kojeg se nadam da ste već pročitali: http://www.dzejndou.com/?p=176

Razbolela se ja ima tome dve nedelje. Iz čista mira. Istina, iz porodične anamneze dalo se naslutili odakle je “duvao vetar”, ko je duvao u mom pravcu, a lepo sam rekla sestri da me zaobiđe i da mi ne ušetava sa svojim virusima svaki čas u vidokrug. Majka je takođe pokupila virus i ode sa njim u Italiju, nesebično ga deleći sa đacima koje je odvela na ekskurziju.

Bol u grlu, temperatura, rinoreja, malaksalost, bol u mišićima i zglobovima, jeza, drhtavica, ma, školski primer respiratorne infekcije. Naravno, odredih sebi školsku terapiju, simptomatsku, za svaki simptom po nešto, i posle par dana meni kao bolje. Osim što sam odustala od papirnatih maramica i uselila pored sebe rolnu ubrusa, jer se duvalo kao da se vežba za Dragačevo 2010. I kašljem, a zvanično sam zdrava već par dana.

A onda je počelo gušenje. Da odmah razjasnim! Pre par godina me moja doktorka u ATD-u utefterila među one sa hroničnim spastičnim bronhitisom, što vam je neka verzija astme, samo malo “lepše” zvuči. Hvala na pitanju, ja i dalje pušim, i da, znam da ne bi trebalo, ali ja i ne pušim zbog bronhitisa neg’ zato što volem. Ipak, taman kad me je krenulo to sa gušenjem, krenuše i vesti o pacijentima kojima tu i tamo po Srbiji pomažu aparatima da dišu. Ne bih ja bila medicinar da mi kroz glavu nije prošlo to što bi palo na pamet i ostalima. Da nisam zakačila “svinju”, što reče moja drugarica Džejni?! Kakav bi to paradoks bio – vegeterijanac oboleo od svinjskog gripa, mada niđe veze, ali blesavo zvuči.

Petak, pre neki dan, ja ‘oću da riknjavam, ama uspem da u alveole uvučem 15-ak % vazduha kojeg sam nameravala da iskoristim u svrhu preživljavanja. Auto-auskultacija, vrlo nezgodna za izvođenje, nalaz – ima ga, da ne smaram detaljima, bronhitični nalaz siguran, ali ne bi bilo prvi put da on kamuflira neko zapaljenje pluća. I terapija, prilično moćna, koju sam uvela u međuvremenu kako bih prodisala, ne pomaže nikako. Rešim da zatražim pomoć u obližnjem domu zdravlja. Pozovem se na kolegijalnost, to je praksa među medicinarima, uđem kod dežurne doktorice, objasnim joj problem, nonšalantno spomenem ovaj novi grip, kad ona izrazi svoje čuđenje “tom pričom oko tog gripa, kad njega nema, nema epidemije”, a ja imam bronhitis, ustvari, sinobronhijalni sindrom, “da, koleginice, dobra vam terapija”, ja njoj “pa, i nije, ne pomaže mnogo”, ona meni ‘oću li injekcije, ja njoj – ‘oću. I sve to naravno priča nekoj svojoj poznanici pred kojom me preslušava. Nije stručna greška, ali da registrujem prekršaj. Negde na prvim stranama interne propedevtike piše da se pacijentu mora obezbediti pregled bez prisustva drugih lica. I izađoh ja sa nalogom za 10 injekcija koje treba da primim na 12h. Upamtite da se to dešava u subotu.

Samo 48 sati kasnije, ulazim u isti dom zdravlja, kad ono tamo – panic mode, svi se “maskirali”. Higijeničarka metla metlom 45 minuta pre kraja radnog vremena, pacijenti koji kašlju čekajući u hodniku na svoju injekciju, ‘oće da se podave u onoj prašini. Na sve strane neke table sa uputsvom da svi koji imaju određene nabrojane simptome moraju da se jave u nekakav centar za izolaciju u domu zdravlja. Ulazim u sobu za intervencije, sve medicinske sestre maskirane, u standardnom modu “odbij” koji kad se ukombinuje sa panic modom, predstavlja iritantnu kombinaciju za jednu nezaposlenu doktorku. Da vam ne prepričavam detalje, ali jesam se raspravljala i jesu mi održale predavanje kako injekcije ne bi trebalo da se primaju u kućnim uslovima, kao što sam ja to uradila, nego da dođem tu, pa će valjda one da me spašavaju ako se zanesvestim.

Nemajući kod drugog da gnjavim, pitam ja njih šta bi sa ležernošću u vezi gripa od subote, pitam, i znam da nisam normalna.

I dođoh do poente. Nije mene strah od gripa, svinjskog, novog, ptičjeg, kakvog god, strah me od ovih što su zaduženi da ga leče, suzbiju, drže pod kontrolom. Jer znam da se kod nas prevencija bazira na “neće grom u koprive” metodi, i to ne važi samo za ovakve situacije. Nekako ispadne da je nama normalnije lečiti nego sprečiti. Jeste skuplje, i svakako gluplje, ali bar ne ispadnete paničar, hipohondar, budala. Naravno, kad se već razbolite, naći će se oni koji će vam očitati bukvicu “štasisamočekaodosad”, na TV-u ćete svakodnevno biti u prilici da čujete kako treba, ali nikako kako je stvarno (u praksi, u tzv. realnom životu). I da vam kažem nešto, ne podsmevajte se nijednom gripu, man’te se teorija zavere, razmišljanja ko će finansijski da se ovajdi od cele ove situacije. Grip nije za potcenjivanje, i to nema veze sa marketingom, niti sa ovom vrstom gripa, komplikacije koje se mogu javiti kao posledica gripa ne leče se lako, a neke se leče i doživotno.

Uzgred, Vlada je juče telefonski sastančila i “koliko je stvar ozbiljna govori i saopštenje sa jučerašnjeg sastanka premijera Mirka Cvetkovića sa ministrima zdravlja i prosvete i predstavnicima Radne grupe za pandemiju. Na sastanku je dogovoreno da će se ubrzati proces nabavke vakcine, kao i da će se hitno obezbediti dodatna sredstva za nabavku lekova i zaštitne opreme zbog nepovoljne epidemiološke situacije u Srbiji. “ (izvor vesti – Blic).

Dokle, bre, više improvizacija umesto standardizovanih procedura?!

“Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po bolesne, takozvane neizlečive, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio mentalno bolestan.

Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin.

Onda su došli po mene, ali tada više nije bilo nikoga da se zauzme za mene.”

Martin Niemöller (1892–1984), nemački pastor, o ćutanju nemačkih intelektualaca nakon uspona nacista na vlast i početka politike „čišćenja“ usmerene protiv različitih grupa društva.

“šetnja protiv nasilja je damage control negativnog PR/a i jeftino politikanstvo. ništa više od toga. stoko.” – sa Twittera posted by @kicosh

I tu bi ovaj post mogao da se završi a da sam ja tuđim rečima rekla sve što sam htela da kažem.

Prvi citat se već nalazi negde među mojim komentarima na post Belgrade Pride. U subotu, 19. septembra, organizatori Povorke ponosa saopštili su da je ista zabranjena. Odmah za tim, policija je saopštila da je organizatorima ponuđena druga lokacija i da je oni nisu prihvatili te da zabrane ustvari nije ni bilo. Pa, ipak, Povorka ponosa je bila zabranjena na lokaciji za koju je imala urednu dozvolu. Da ne prepričavam sad ko se ipak pojavio na zakazanom mestu u zakazano vreme “preventive radi”. To sve već znamo.

Ali ono što se potom desilo mene i dalje drži u neverici… Znam da postoji taj mit o “kratkom kolektivnom pamćenju”, ali naopako se rodih, pa se u kolektiv slabo trpam, i pamtim i što treba i što ne treba. Tako se desilo da sam neke ljude, ne tako nepoznate među potencijalnim čitaocima ovog posta, upamtila kao “antiprotivne” uglavnom Povorci ponosa, a mestimično i seksualnom opredeljenju “ponosnih” učesnika. ‘Ajde što su danima izlagali svoja nebulozna viđenja cele “situacije”, nego što su pokušavali biti duhoviti na blogovima, twitterima, fejsbukovima, ama sam očekivala njihova uvažena mišljenja i u inboxovima na svoja dva master accounta. Sa tim stanjem njihovog duha sam se saživela, jer moram, zanimanja mi, da nađem razumevanja za svakojake pojave u ljudskom obliku.  No, kad je povorka otkazana (kako god) i kad je krenulo kolektivno coktanje nad manjkom slobode i selektivnim poštovanjem ljudskih prava, ovi “antiprotivni” izbiše u prve redove zaprepašćenih. Usledila je patetika opet na svim mogućim internet lokacijama koje služe toj svrsi.

A onda je usledilo ovo juče… Smrt Brice Tatona me nije iznenadila, jasno je bilo da on živ iz Srbije neće izaći jer su zveri temeljito obavile svoj zadatak.  A onda je usledilo ono u čemu smo mi kao kolektiv već dobrano uigrani. Zaseremo a onda smo veliki. Jedan (ili više njih) u naše ime zvekne nekog/neke, mi ga lepo pustimo, čak neki nalaze i saosećanje za postupke i motive, a onda palimo sveće, plačemo, izražavamo ogorčenje i žaljenje i sve tako redom. Svaki jebeni put je isto.

Kakve to veze ima sa Povorkom ponosa? Pa, ima! Da je ista održana i da je neko od učesnika doživeo sudbinu Brice Tatona, GLBT pokret u Srbiji bi bio iznenađen koliko ljudi u Srbiji njih ustvari podržava. I opet bi bile sveće i cveće i suze i patos… Ne verujete mi? Setite se pokojnog premijera…

Da vam dokažem da sam u pravu… Evo zamislite na trenutak da ste Brice Taton i da imate priliku da se „sa onog sveta“ na par minuta povratite u zemlju iz koje su vas ispratili u kovcegu… Šta mislite, šta biste rekli nama ožaloscenima?! Ko se već dosetio omiljenog mi citata kneza Milosa Obrenovica – „Braćo Srbi, stoko jedna!“, taj je slobodan od daljeg čitanja ovog teksta. Razumeo je šta sam htela da kažem.

Žao mi je što će se osetiti prozvanim i oni na koje nisam ni pomislila pišuci ovo. Ali to vam je pravda kolektivnog. Patriotizam u praksi – tvoj sunarodnik ubije nekog a ti se osećaš krivim. I treba, jer jesmo krivi. Mi koji polemišemo onda kada su stvari jasne. Juče je na 3,5 godine zatvora osuđen pukovnik iz Leskovca koji je pijan u saobraćajnoj nesreći usmrtio dete. Bune se ljudi – malo je! Ali zato isti misle da je 4 godine za ubistvo dva čoveka u slučaju poznatog glumca – „puna kapa“, mislim, “ma, pustite čoveka na miru”. A ni za Uroša “nejakog” još ne možemo da se dogovorimo, dal’ je mnogo ili malo presuda na 10 godina. Pa, mlad je dečko, nije on ni znao da baklju u usta trpa policajcu, inače ne bi on, časna reč…

“Stop nasilju” bi moglo da znači da nam je nasilja dosta i da smo rešili da se “obračunamo” sa istim. Problem je u tome što smo imali dovoljno vremena da ga preveniramo pre nego što nas je ono najzad “iznerviralo”. Dovoljno vremena da Brice Taton ode sa utakmice i iz Srbije sa lepim utiscima. A mi smo ćutali.  Kad je trebalo galamiti. I galamimo sad kad bi bilo najbolje da umuknemo. Makar minut. Minut ćutanja za Brice Tatona. Vreme smrti 10:00. Za Srbiju.

Nije lako biti Ljuba Živkov. Em voziš onu raspad škodu, em pišeš za e-novine kojima preti propadanje, em raskine sa tobom Veran Matić jer mu fali “sitno” baš za tvoj honorar.

Pa da prelistam ja, ovako za DŽ, šta se to događalo od prethodnog posta…

Googlujem malo, čemu aman internet, da vidim gde mi je predsednik, iskreno, ne mogu više da ga po’vatam. Čas jede urme kod Gadafija, čas skokne do Dodika da preseče vrpcu, otvori neku školicu, pozove ga da i ovaj dođe kod nas na ‘ladno pivo i utakmicu, čas eto ga u Americi, čujem, sreo Obamu. A stigne i da da poneku izjavu nad kojom se ja ozbiljno zamislim, pa sve nešto mislim da ovaj moj virtuelni život nije počeo da uzima danak te ja imam utisak da živim u jednoj realnosti a predsednik u drugoj. Odma’ da se razumemo! Verujem samo onome što kaže predsednik. Jer ja mogu i da pogrešim.

“Predsednik Boris Tadić izjavio je da će Srbija uvek imati sigurne uslove za održavanje Povorke ponosa i da će tako biti i ubuduće. „Država neće ustuknuti pred nasilnicima, ali Srbiji niko ne treba da drži lekcije iz ljudskih prava”, rekao Tadić uz ocenu da je ovih dana u javnosti bilo nesporazuma i pogrešnih interpretacija.” (izvor “24 sata”)

Eto ti ga sad! Znači, Povorka ponosa je ipak održana! Treba taj zakon o informisanju primeniti tako da se ukinu svi mediji, kada ne izveštavaju kako je stvarno bilo. Uostalom, šta fali tome da Press služba predsednika bude naše jedino sredstvo informisanja. Ionako njegovi najbliži (saradnici), ako ne baš pišu, ono ispravljaju (slovne) greške u tekstvima većine ovdašnjih novina. O reklamama koje ‘lebom hrane zaposlene u istim neću ni da insinuiram.

Google je izgooglao i nekakve napade na strance u našem glavnom gradu. Vlast je, koliko sam shvatila, ljubazno opomenula da se takvo što više neće tolerisati. Ja verujem da su su se ti “mladi ljudi” sa toljagama u rukama, da izvinete, usrali od straha. Ej, bre, nije šala kad se vlast ovako naoštri da zavede red.

I kad smo kod zavođenja reda, pade mi na pamet omiljeni stih iz epske poezije – “ni po babu ni po stričevima”. Naime, kako su organizatori gore pomenute Povorke ponosa odustali od iste, iako im je ponuđen mnogo bolji, skoro koncertni prostor za njeno održavanje, vlast je rešila da princip bude isti za sve – zabranila je sva javna okupljanja u centru Beograda “sve dok se ne popravi bezbednosna situacija”. „Zabrana okupljanja će biti na snazi dok se god ne steknu normalni bezbednosni uslovi i ne prestanu potencijalne pretnje narušavanja javnog reda i mira u Beogradu. Te stvari su prouzrokovale podele oko Povorke ponosa, kao i napad na navijača iz Francuske u Beogradu“, rekao je načelnik uprave policije u MUP-u general Mladen Kuribak za „Borbu“. (izvor “Borba”)

Do kada će zabrana trajati nije izvesno, tako da ako ste gladni, niste primili platu mesecima, “ugašeno” vam je radno mesto kao nepotrebno i odmah potom “upaljeno” i na vašoj stolici sedi neko bolji od vas, ili ako vam se Vlada ne sviđa i baš biste to voleli da joj kažete u lice – e, pa, neće da može! Zabranjeno! Zapišite šta vas muči, pa, ili šaljite na poštu preporučeno, ili čekajte da se zabrana ukine. Da komunicirate sa državnim organima email-ovima, ne bih vam savetovala, ne vole oni te “novotarije”, ja pisala nekima, i nešto me nisu zarezivali 2%.

Na ovom mestu bih da zamolim sve one koji su se okomili na republičkog javnog tužioca Radovanovića da čoveka puste na miru. Pa šta ako je izjavio da komunikacija koja uključuje rečenice kao “ubićemo vas”, “čekamo vas” (da vas ubijemo) i slične više liče na “polemiku” nego na pretnje?! Koliko puta ste čuli na primer “jebaću ti… “ (nekog od članova familije), pa?! Jel to bila pretnja i ako jeste, jel ostvarena?! Nije! Prosto k’o pasulj.

Komšije ili ako me ko nije razumeo – susjedi! Tweetam ja tako “Nedeljom u 2”, na TV-u mi je kanal hrvatske državne televizije, Aleksandar Stanković Ćelavi ćhat-uje sa nekim tipom sa loknicama. Ne bih ni obratila pažnju na gospodina, čoveka, Loknicu, šta li je već, ali vidim kolega twiteraše iz Hrvatske malo-malo pa ispoljavaju nervozu zbog pomenutog dvojca. I obratim pažnju! Taman kad nije trebalo! A ovaj sa loknicama, izvesni Željko Kerum, gradonačelnik Splita, mrtav ‘ladan izjavljuje kako ne bi poslovao sa Srbima, jer od njih nikad ništa dobro nije došlo, a tek Bože sačuvaj da mu se neko iz familije zaljubi i posledično venča sa nekim IĆ-em ili inim pripadnikom mojega naroda. E, budale. Jer ja bolju reč nemam. Da pređem na lični teren.

Dakle, u razdoblju od 1994-97.,  sa natezanjem do 2000. godine (ove nove ere) ja bila u svojoj prvoj „dugoj“ vezi, pa u raskidu, pa u “‘oćem-nećem” statusu sa, zamislite, Hrvatom. Pravim pravcijatim! E, sad, da taj moj bivši kaže tako nešto, ne bih mu ni zamerila, ostavila sam čoveka a zvezde mi je skidao, ali Kerum Loknica da izjavi tako nešto samo na osnovu svojih paušalnih i odgovorno tvrdim fašističkih predubeđenja, ne ide nikako. Ne znam hoće li ekipa sa Twittera ovo razumeti, verujem da hoće, ne praktikujem “čišćenje tuđih dvorišta”, ali ovo je nešto lično, pa ko ne razume – sram ga bilo!

U blogosferi ništa novo, jedni objavljuju postove, drugi opet objavljuju postove o tome kako je besmisleno objavljivati postove. Imam ja svoje mišljenje o blogu, blogovanju, blogeri su već druga priča, ali mi to povremeno trućanje o mestu bloga u ovom svetu, njegovom smislu i značaju, o tome ko ume da piše a ko ne, i imaju li obe strane pravo na blogovanje nikako nije jasno. Ako biste da čitate Dostojevskog, Bulgakova, Kafku ili Stendala – idite u biblioteku i sram vas bilo što ih niste čitali kad je trebalo. A da na blogovima tražite “majstore zanata”, štivo za poneti kroz život – to je besmisleno. I tačno je, blog čitaju uglavnom oni koji su nam prijatelji i oni koji bi da ih ubrojimo u prijatelje, eventualno oni koji su negde videli link ka nečemu što im se učinilo interesantnim i… Tu negde nabrajanje prestaje. Znam mnogo ljudi koje blog uopšte ne zanima i imaju moju punu podršku za to ignorisanje.

I za kraj – vesti sa Twittera Ove nedelje moji followeri se bave otkrivanjem identiteta g-dina @misteriozni. Pao je i prvi sex sa sve priznanjem jednog od aktera. Drugi nam je za sada nepoznat. @aurorans i @blogowski se ne računaju u statistiku Twitter „opštenja“ jer nisu blogovali o tome, nema posta, nema dokaza, molim lepo

I da završim sa Twitterom. U subotu, 26. septembra, biće održan Belgrade TweetUp. Nije prvi, ali s obzirom da je u pitanju veče, kafana, alkohol – brinem za tu decu Ili da budem iskrenija, jedva čekam slike i tračeve

P. S. Za Tebe Verane M. Ovo sam pisala znajući unapred da si dekintiran. Voli te Tvoja @dijica

Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. (Zabrana diskriminacije, Član 21.)

Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom. (Ljudska prava i slobode, Dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, Član 23.)

Predlog ustava Republike Srbije je 30. septembra 2006. godine usvojila Narodna skupština Republike Srbije, jednoglasno, sa 242 glasa prisutnih narodnih poslanika. Narodna skupština je, takođe, jednoglasno, sa 242 glasa narodnih poslanika, usvojila Predlog odluke o raspisivanju republičkog referenduma radi potvrđivanja novog ustava Republike Srbije. Prema ovoj odluci referendum o potvrđivanju predloga ustava Republike Srbije je održan 28. i 29. oktobra iste godine.

28. i 29. oktobra izglasan je Ustav Republike Srbiji, iz „milošte“ odmah prozvan Sretenjskim, kojim niko nije bio oduševljen, ali se verovatno u tom trenutku bolje i više nije moglo. Ja nisam bila među onih 40 i nešto procenata građana koji su ga „izglasali“, pa ipak, onog trenutka kada je, kako-tako, usvojen, postao je važeći i za mene i za sve ostale građane Srbije. Ustav je najviši pravni akt svake države, mama svih ostalih zakona, podzakonskih akata, uredbi, amandmana etc. I nema izuzetaka.

Osim ako se ne zovete Miladin Kovačević, osim ako niste ministar ili ministrova svastika (ili švalerka?!), osim ako niste lice sa posebnim potrebama, osim ako niste žena, ili ne daj Bože, homoseksualac. E, odatle počinje priča „te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo“. Jer u Srbiji još uvek iznad svakog Ustava i zakona stoji nepisana moralno-običajna norma – „građani nisu dužni da se drže zakona kao pijan plota“.

Neposredni povod ovog posta je histerija koja se zahuktava pred Paradu ponosa koja će biti održana 20. septembra u Beogradu. Parada koja je jednom održana u istom gradu sve je bila samo ne razlog za ponos. Imamo i priliku i pravo na popravni.

Odmah da razjasnimo. Ne podržavam ničije seksualno opredeljenje, ne promovišem ga i nije mi ni ovde namera da to činim. Nema tu šta da se podržava ili osporava. Ali podržavam ljudsko pravo na izbor, na posebnost, na razliku, pravo na misao, na glas, na slobodu izražavanja. Podrazumeva se, samo do tačke odakle to počinje da ugrožava druge.

Elem… Očigledno je da se neki osećaju ugroženim.

Bog mora da mnogo štuca ovih dana, jer ga Srbi ne ispuštaju „iz usta“. Da nema ove parade ne bih ni znala koliko je verskih fanatika u Srbiji, koliko njih živi životom isposnika, koliko je čestitih i patrijahalnih domaćina i domaćica oko mene. A ja živela do sad u zabludi da moj narod svakoliki prolazi kroz tešku fazu moralnog posrnuća, da je procenat razvoda gde se kao razlog navodi preljuba u porastu, da (jutros čitam) hendikepiranu decu roditelji odbacuju kao „feleričnu“ i ostavljaju na milost i nemilost državi, da svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje, a svakoj četvrtoj preti isto, da smo još uvek kao država znani u svetu kao „Kolumbija na Dunavu“, da korupcija caruje, mito klade valja, da krade ko stigne, a kraducka kome ministar nadležni dozvoli, da je fake sve čega se dohvatiš, od konkursa za posao do kupljenih diploma raznih fakulteta.

I odjednom, kao grom iz vedra neba, vest – u Srbiji ima pedera, gejeva, homoseksualaca! No way braćo i sestre Srbi! To ne mož’ da bidne! Zar kod nas, gde je sve jebač do jebača, gde je istraživanje Durexa pokazalo da se Srbi po vazdan samo ovaj… Znate već. U zemlji u kojoj preko 60% građana i oko 40% građanki priznaje da je imalo seksualni odnos van braka da se tako javno i drsko ugrožava moral. Fuj!

Da mi neko ne izađe sa Biblijom kao lukom ispred vampira, odmah da mu ja istrčim sa svojim argumentom – a Pahomije?! A onaj mlatipop sa lopatom u „centu za odvikavanje od droga“ u Crnoj Reci?! A novi vladikin džip koji košta 26.341 evro?! Nemoj da je neko pisn’o! Neko će reći, pa to nema veze sa Biblijom, to je crkva, u njoj su ljudi, koji su grešni kao i svi ostali. OK, slažem se, ali i Biblija je pisana ljudskom rukom, ko god da je diktirao.

Ustvari, kad dođosmo do „grešnih“, jel se seća neko onoga „Ko nije grešan neka prvi baci kamen…“ Kad god mi se omakne da morališem nekome ili zbog nečega (a dešava se čak i meni ), ne prođe više od 30 sekundi a da mi kroz glavu ne prođe upravo to – a ti si kao cvećka neka, jel?! (to ja samoj sebi, parafraziram Isusa Hrista). I tu se zaustavim. Svaki put. Bez izuzetka.

Pitanje za vernike koji su ovih dana stavljeni na veliki ispit, hoće li njihov „moral“ izdržati ili popustiti pod naletom opšte propagande gej pokreta u Srbiji: jel vi stvarno mislite da ste od Boga izabrani da presuđujete, bijete, pljujete, psujete?! Jel stvarno o sebi mislite kao o čistuncima?! Jer ako je makar u jednom slučaju vaš odgovor potvrdan, onda ne samo da niste vernik, nego -  cya in da hell! Mada, sumnjam da ću ja biti tamo

I dođoh do svojih omiljenih „mušterija“, uznemirenih muškarčina, zgroženih pred… Čime?! Svojevremeno je jedan moj drug trebalo da ide na rektalnu endoskopiju zbog sumnje na prisustvo polipa u debelom crevu. Kako je odlagao pregled neko vreme, na kraju je podelio svoju zabrinutost sa nekima od nas: „Ne smem da idem, strah me! Šta ako mi se dopadne?! Jel to znači da sam peder?!“

Tips and tricks for them by dr dijica – Ne pokazujte svoju uznemirenost gay paradom, bar ne predamnom, jesam amater u toj oblasti, ali ponešto i znam, a znam da vaša anksioznost tim povodom ima neke dublje uzroke kojih bi se vi lično zgrozili. Onda kada budete prevazišli taj „strah“, bićete na „pravom“ putu. Takođe, ako ne biste da budete promoter Belgrade Pride, nemojte neprestano blebetati o tome. Taj dan, baš kao i ja, izveštaj o paradi pogledajte u vestima na TV-u, na netu, možete se u sebi ili naglas složiti ili ne složiti sa time, ali toliko. Ne dajte sebi da budete fascinirani bilo pozitivno ili negativno. To je i najmanje i najviše što možete da učinite tog dana.

I još nešto… Ja sam vegeterijanac. U Ustav bi pod hitno trebalo uglaviti i pravo na izbor šta ćemo jesti (kanibale isključujem iz toga ) Naime, biti vegeterijanac u Srbistanu čini mi se nekad gorim nego biti gay i žena istovremeno (ne zajedno, kao lezbejka, nego odvojeno). O tome neki drugi put, ali ovo iz razloga što me stalno opsedaju argumentima tipa „takvi su zakoni prirode“, „kako lav pojede antilopu, i tebe bi“, i slično. I to rade i vernici, i ateisti i agnostici i hetero- i homoseksualci, ama, dribla me ko stigne. Zajedničko im je svima, bez obzira na seksualno opredeljenje, da su „mesožderi“. E, najzad i ja da se pozovem na zakone prirode.

U životinjskom svetu ima homoseksualnosti, to svi znate, nema parada, ali to je verovatno zbog toga što ih ostale životinje ne smatraju bolesnim, ne razmišljaju o njima kao o perverznjacima, jednostavno ih uzimaju „zdravo za gotovo“, kao svoju „sabraću“, i tako žive. To su zakoni prirode. Il’ pojedeš il’ pojebeš. Nema tu mnogo filozofije.

I jedan test za kraj!

Šta biste vi uradili ovim pingvinima?!

http://tinyurl.com/q5ob5g

1. Poslali ih kod psihijatra?!
2. Naterali ih da redovno odlaze u crkvu?!
3. Pustili ih da budu pingvini (takvi kakvim ih je Bog stvorio, ili ako u Boga ne verujete, someone or something else)

Neću da vam sugerišem šta je tačan odgovor, da ne kažem normalan, da ne kažem zdrav! Neću jer poštujem vašu inteligenciju…

(posvećeno sirotom Timeline-u na Twitteru)