Nemam običaj da pišem o bilo čemu što me ne nervira. Takva mi narav. Eno mojih tinejdžerskih dnevnika, kad biste zavirili u njih pomislili bi da mi se nikad ništa lepo nije desilo, sve samo „mračenje“ i upit nad smislom života, sa uvek istim zaključkom – život je sranje! Da izvinete!

Tako tada, tako i sada.

Osim što ću ovog puta da napravim izuzetak.

Kragujevac sam poslednji (a i prvi) put videla pre pada Berlinskog zida, Tito je već odavno bio mrtav, a nas su svake školske godine vucarali od jednog stratišta do drugog, jer je to tad bilo trendy. To i nije bilo naročito traumatično, Šumarice, Kadinjača, ostalo sam zaboravila, sasvim pristojne travnate površine, neko predavanjce o izginulim rodoljubima, niko od dece ništa ne sluša, sve u svemu, ekskurzija. (Ono što je bilo daleko problematičnije po krhku dečiju psihu je recimo odlazak u bioskop da bismo odgledali film koji ja i dan danas ne mogu da gledam – „Igmanski marš“, sečenje prstiju, jauci, ma, žasu, što bi rekli klinci!)

Elem, da se vratim na Kragujevac! TweetUp u Kragujevcu je bio zakazan za 30. januar, subotu popodne, ja bila počastvovana pozivom organizatora da prisustvujem istom, pri čemu bi aranžman bio all inclusive. Prevoz do tamo, natrag, ma, samo moja dobra volja je falila. Trebalo bi da budete baksuz da to odbijete. Ili geek koji se boji „javnog“ nastupa. Jedina dilema je bila uzrokovana vremenskim (ne)prilikama u Srbiji i tradicionalno (zimskim!) snegom iznenađenim srpskim putarima – nisam želela da neko stavlja „glavu u torbu“ zbog mene.

Nisam mnogo od Kragujevca videla, Dinke i ja smo stigli kad je već pao mrak, ali mi je prošlo kroz glavu da „dolina gladi“ izgleda mnogo bolje nego moj Niš. Ne, nemam egzaktne podatke i naučne dokaze, jednostavno, prvi utisak je, iskustvo kaže, nepogrešiv.

Na #TweetUpKg prisutni bili: drugarica @ancicaKg i drugovi @Dzangrizalo, @urosevic, @gkojadinovic, specijalni gost – Sara, moja koleginica i supruga @dinkenet-a i naravno, organizator celog event-a sam @dinkenet, što bih ja rekla – „gazda na Blogodak“.

Mislim da ne vredi prepričavati onima koji nemaju tweetup iskustva, možda je bolje preporučiti im da ih što pre steknu, ali oni koji ih imaju, znaju da stvar ide ovako: dođeš, na brzinu identifikuješ prisutne (a to ti lakše pođe za rukom nego identifikacija školskih drugova na jubilejima maturske proslave) i onda tweet-aš uživo. Nijednom ti ne padne na pamet da ti te ljude ustvari ne poznaješ, jer znaš o njima više nego o pomenutim školskim drugovima koje uglavnom ne viđaš godinama. Dodatno, shvatiš da ste možda i previše vremena proveli zajedno jer imaš uredne update-ove njihovih svakodnevnica.

Da ne dužim.. Gledajte da uzmete od interneta sve dobro što on nudi. Ljudi su njegov najjači potencijal. Kad već „gubite vreme“ (a to misle ovi što internet ne mogu da smisle), potrudite se da „profitirate“ i taj „gubitak“ kompenzujete nekako.

P. S. Slike koje su twitteraši željno iščekivali nisu kod mene – ovi što su fotkali verovatno još spavaju. Kad ih bude, ili ću ih „okačiti“ ovde (pa ćete morati da svratite na moj blog još jednom ) ili će nekim kanalima doći do vas.

P. S. 2 Nisam pila ništa (info za „brižne mame“ sa Twittera )

P. S. 3 Kako sam se obukla – polovično, gore – 4 sloja odeće, dole – samo čarapice, svukla sam se tek po dolasku kući.

P. S. 4 Predivno sam se provela. Hvala svima!

Nemoj da je nekom palo na pamet da sam bezdušna (imam i sertifikat o humanosti aka diploma medicinskog fakulteta ), ali kad god vidim na TV-u da su neki ljudi, po zanimanju radnici, zalegli na neku od naših „brzih pruga“, otfikarili po koji prst svoje ruke ili blokirali neki od naših ionako zbog rupa teško prohodnih puteva, uvek se zapitam samo jedno – šta ste, kog đavola čekali do sad?! Jer sve te tužne priče, a one jesu takve, istovremeno su i svedočanstvo našeg mentaliteta koji nam ne služi na čast. Od štrajka do štrajka pred kamerama se smenjuju ista lica – neobrijana, zapuštena, ozbiljno načeta nezdravim životnim stilom, lica ljudi nenaviknutih na kamere, ljudi koji uzbuđeni, besni, u suzama viču kako platu nisu primili godinama, kako im u kući niko ne radi, kako nemaju novca da plate struju, telefon, grejanje.

Najpre da se saglasimo oko sledećeg. Ako godinama niste primili platu i ako živite u domaćinstvu gde niko ne prima platu vi ste mrtvi bar neko vreme. Logika računa je prosta – nema novca – nema ‘leba – gladan si dan, dva, tri, dvanaest, petnaest dana – umro si! Osim ako nisi nešto prećutao gledaocima ispred malih ekrana…

A šta se prećutkuje?! Da takav neko živi loše, teško, napravite gradaciju od jezivo po želji – u to nema sumnje. Ali…

Snalazimo se – to bi bio odgovor. Načina ima, nemam ja mašte dovoljno da ih ovde pobrojim, ali ih ima. Radi se, muva se, petlja se, kuka se, ali se preživljava. I to je ovde, pokazalo se mnogo godina unazad dovoljno. Ćuti, može da bude i gore! Ovo poslednje sam čula najmanje hiljadu puta od onda kad sam počela da želim. I da nemam. A zapravo, da bi smo bili uspešni i ne tako kukavni potrebno je da stremimo boljem, a ne da se zahvaljujemo na kraju dana što nam nije npr. klavir pao na glavu dok smo išli po hleb i mleko. Za uspeh je potrebna ambicija a ne trpeljivost. I tu dođoh do onoga što me je inspirisalo da obrišem prašinu sa svog bloga.

Dva i po meseca, od ponedeljka do petka, ustajem u pola sedam ujutro, spremam se, odlazim na posao, radim tamo šta mi je rečeno da je moj posao, pa i više od toga, vraćam se oko tri, i zaradila sam okruglo 00,00 dinara. Perpetuum mobile. Stvar funkcioniše! Evo kako…

Okupite dvadesetak ljudi na nekom projektu iza kojeg stoje država i grad, objasnite im usput kako projekat, ukoliko oni zalegnu na posao, može da postane trajan posao, kažete im da će plata malo da kasni, ali „biće“, i prepustite ih njihovim naravima. S obzirom da ste angažovali prethodno nezaposlene ljude, obavezno ih podsetite da „treba da se osećaju povlašćeno što su „odabrani“ među toliko njih“ sa kojima dele sličnu sudbinu. Pošto posao podrazumeva terenski rad, obećajte službeno vozilo i plaćen gradski prevoz, ali zadržite se na obećanju. Dok se vaše „časna pionirska reč“ ne „ispuni“ vi ih pošaljite na teren o sopstvenom trošku.

Idemo dalje… „Perverzija“ se tu ne završava. Bitno je da podstaknete entuzijazam kod „radno angažovanih“ i onda se zavalite u fotelju (šefovsku, a koju drugu?! Zaposleni su spremni na sve, od uređivanja enterijera svojim sredstvima dovlačenjem nameštaja i tehnike od kuće do ‘vatanja za metlu, usisivač, hemikalije za čišćenje WC-a, uostalom, šta ima veze šta sam ovde upošljena kao doktor! (Ako se neko već pita da li sam ja… Jok, na pamet mi ne pada!)

Plata?! Mmmmh… Ma, za to ćete lako. Srbija je ovo! Poslodavac ima na raspolaganju mesece i mesece fore da ne plati ni dinar za robovski rad i da niko reč ne kaže.

Zašto i kako ovo funkcioniše?! Zato što smo takvi!

Prvo sa čim sam se sudarila na poslu bilo je „uvlačenje“. Naiđe neki tip iz opštine, sa ambicijom šefovanja, doktorka trči, sve se jadna sapliće da ga usluži kafom. Ko god od glavešina da dođe i pita da li ima nekih problema, nastane tajac, a onda nemušto – nema problema. A problema kol’ko hoćeš, najpre onaj da mi uzimamo od svojih ukućana i pomažemo finansijski državno-gradski „projekat“.

Sledeće za šta mi je trebalo mesec i po dana da poverujem da je istinito je cinkarenje. Dođu „drugovi rukovodioci“ i kažu nam kako imaju sve informacije o svakodnevnim dešavanjima u našem malom radnom kolektivu. Čak i njima smešno što „nema ko nije bio od zaposlenih da raportira“. I da malo „opravi“ ove druge.

Jesam li bar ja bila „na visini zadatka“?! Jesam! Direktor me zove „predsednice sindikata“. Neki drugi su mi rekli da su pri prvom susretu (čitaj propitivanju poslodavaca pred svima) pomislili nešto kao „jaooo, ova je… , ali ti uopšte nisi takva, baš si fina“. A zašto sam zaradila takvu „offline reputaciju“?! Zato što sam odmah na početku pitala poslodavce ono što se drugi, još uvek ne dovoljno glasno, pitaju sada, posle dva i po meseca – jel istina da isplata kasni mesecima, kako mislite da „stvar“ funkcioniše kao ljudi isti posao rade sa različitim cenama rada, i šta biste vi da ne primite platu mesecima. Ah, da! Pobunila sam se i protiv ideje da „uštekam“ opštini i državi čistačicu i da metlam, četkam, brišem.

Sad bi neki da polegamo na prugu, drugi bi da ih tužimo, treći bi da ispred centrale „firme“ se okupimo i tražimo naš novac. A projekat je pri kraju. Poslodavac će uskoro moći da se opusti. Politički poeni su prikupljeni, televizije su slikale odgovorne za ovaj sjajan servis građana i a koštalo nije ništa. Bar ne poslodavca.  Imenom i prezimenom – država Srbija, grad Niš. Perpetuum mobile radi.