Pronađi me na
Kategorije
Omiljeni blogići
- Ako sam sisala vesla… nisam progutala čamac!
- Aurora Borealis
- Blogowski
- Charolija
- Deda
- Drveni advokat
- Džangrizalo
- Džejn
- Generation (Se)x
- ITkutak
- Mahlat
- mmilann
- Walter030
Omiljeni sajtići
Arhive
Meta
Korisni sajtovi
Autor: Dijica
~ 21/11/09
Moj honeymoon na internetu je završen. U pravi čas! Taman kad je offline život rešio da me dozove realnosti. O tome pasus ili dva niže.
Twitosfera, blogosfera, TweetupNi, BlogOpen 09, Bizbuzz 09, slabo se gostovalo na zemlji nekoliko meseci unazad, “to” kad te u’vati ne pušta lako iz svog “zagrljaja”. Nije mi prvi put da tako zglajznem u tzv. virtuelnu stvarnost, moram da joj odam priznanje – napredovala je poprilično od moje poslednje zavisnosti. Sada je aktuelan nekakav real time web, imam utisak da se vesti dese tek pošto se objave na twitteru i mrskom mi facebooku. Danas te dodam na friends listu na FB, ili kliknem follow na twitteru, sutra možda pijemo kafu bez predrasuda da smo se okupili kako bi neko nekog muvao.
Elem, moj dragi (internet) se malo raspojasao i krenuo da me opasno nervira, zaboravivši pri tom da on od mene zavisi a ne obrnuto. Ja sam ta koja svakog meseca plaća svoju “ljubav” prokletom SBB-u (btw, da li ste videli novu reklamu za SBB, sa Brankom Katić, “vežite se – polećemo”, pokidala sam se od smeha 
) Dakle, dovoljno je da uplata izostane i ode ljubav off 
U spomenutim “-sferama” aktuelno je prepucavanje i odmeravanje snaga i veličina (ideja veličine, uglavnom, prim. dr.), koje nekad zna da bude interesantno toliko da ti zafale samo kokice i da krene uživancija. Međutim, stvari se otrgnu kontroli i, s vremena na vreme, krene opaki hejt, argumentovan red mudrim mislima “mislioca”, red uvredama i pominjanjem anatomskih tačaka i fizioloških izlučevina.
Da se razumemo! Nemam ništa protiv “rasprava”, ono što me iritira to i ne čitam, lepo nestanem jer moje prisustvo i nije neophodno, a taman uštedim po koji Ranisan(čić) Tomicinom zdravstvu. Od “online reputacije” mi u životu ne zavisi ama baš ništa, a ni od offline, s obzirom da živim tu gde živim i da mi život, “karijera”, finansije i ostalo uglavnom zavise od raznoraznih nikogovića bez reputacije ili sa očajnom verzijom iste (čast izuzecima, prepoznaće se). Nekad mi samo zasmeta što zaraćene strane pređu na lični nivo, a to se uglavnom završi primedbama ispod svakog nivoa.
Toliko o tome.
A sad – back to reality! Najzad je država rešila da se smiluje i iskoristi moje resurse u koje je i sama ponešto uložila. Niko me nije ništa pitao zato je i ispalo da sam “dobrovoljno” na “radnom angažovanju”, prevedeno na francuski (čini mi se) – volontiram, al’ za pare! Tu se paradoks ne završava jer te pare možda i neću dočekati pre penzije koju takođe neću dočekati jer ne mogu da napabirčim toliki radni staž pre nego odapnem. Budibogsnama!
Elem, projekat u kome učestvujem tiče se brige o starim licima i osobama sa posebnim potrebama. U timu su, pored doktora, i medicinska sestra, psiholog, socijalni radnik (opciono), geranto-domaćica, a onima kojima je to potrebno na raspolaganju su i fizioterapeut, frizer, house-majstor i vozač. U nekom od narednih postova možda i objasnim smisao toga, a on zaista i postoji.
Nonsens u svemu ovome je da s obzirom da “za projekat nije bilo dovoljno para”, većina ljudi upošljenih na projektu primljena je da radi na određeno vreme, što znači da imaju fiksnu platu, da im se računa radni staž, uplaćuje dakle penziono i zdravstveno osiguranje, imaju plaćen prevoz. Manjina, ali zaista manjina u kojoj sam i ja, kao i većina ili najmanje polovina doktora koji rade na projektu, biće plaćeni (?!) 100 dinara po satu, bez ikakvog ugovora, bez svih pomenutih stavki koje sam pobrojala za one u prvoj grupi. Ono što se zna je da će recimo geranto-domaćica ili frizerka zarađivati više od mene i mojih kolega, što je posve prirodno, jel?!
Ako ste stekli utisak da se ja ovde žalim na opisanu situaciju koja me je snašla, onda ste u krivu. Tamo gde (ni)je trebalo da se žalim, dakle direktoru i njegovoj zamenici, već jesam (zar ste sumnjali u mene?!), i to ne krišom, nego javno. Naravno, ne samo da me niko nije javno podržao, nego je bilo i onih koji su stali na stranu poslodavaca. Kad su ovi potonji napustili prostoriju, umalo ne zaradih sindrom “bolnog ramena” od tapšanja po istom i komplimenata na račun moje jezičine.
Da se vratim na prvu polovinu posta… Dakle, ne manjka mi ono što je potrebno za “kačenje” po internetu diljem blogova i twittera. To ste valjda shvatili iz poslednjeg pasusa. Jednostavno, ne pridajem tome neku preveliku važnost, imam simpatije za mnoge ljude koje sam upoznala ovako ili onako ali svakako preko interneta, i nemam motiva za ikakav hejt.
Dakle, manjkaće @dijica online, ali follow me svakako, jer izgleda da će tema biti za moj blog u naredna tri meseca. Toliko volontiranja me čeka. Šta će biti posle – bojim se da se već zna tamo gde se odlučuje ko ostaje “za stalno”, a ko se opet vraća na roditeljski budžet
Strašno, za 100 dinara po satu radit u tvojoj struci je doista omalovazavajuce od strane poslodavca.
Komentar od Toni Aničić — 21. novembar 2009. @ 18:15
Švester,
Što se „finansijskih pojedinosti“ tiče, šta da ti kažem… u Srbistanu je logika iskorenjena davno pre variole vere. 
No, barem si „u priči“. Natrčaće nešto bolje, bitno da se baviš onim što si studirala. 
u potpunosti te kapiram (kao što ti sinoć rekoh) što se odnosa prema aktuelnim „trendovima“ na Twitteru tiče… Čini mi se (možda grešim) da smo skoro svi zaboravili da sve ovo (tweetovanje, blogovanje) treba da bude zabavno. Sve ove „kodifikacije, standardizacije, elaboracije, konfrontacije, definicije“ itd su jednostavno ubile zabavu. „Bagra“ zna o čemu pričam. No, nebitno.
Ono što je bitno je to da će „resursi“ naše dottoresse biti „stavljeni u pogon“.
Komentar od Džejn — 21. novembar 2009. @ 18:18
Meni je drago da je to bar neki posao. Mozda vec i naletis usput na nesto bolje.
Potpuno si u pravu za twitter trend koji je mene isto malo smorio, PR-ovi prodaju PR kolegama PR-ovima. Malo bezveze. Nije isto kao sto je bilo negde septembru i avgustu… Twitter je bio nekako korisnije i lepse mesto.
Komentar od Goldie — 21. novembar 2009. @ 18:25
Lijep spotić, prikladan postu, prikladan situaciji. A situacija je i tamo i ovamo otprilike slična. Da ne kukamo previše, shvatimo mi to fino doslovno, najdoslovnije, bar će biti veselo
Komentar od SoraZG — 21. novembar 2009. @ 18:32
Postavlja se pitanje: da li bi mozda isla u manji grad zbog posla? Recimo: puno je Nislija koji u Boru dobiju posao i mnogo laske specijalizaciju nego recimo i da imaju posao u Nisu.
Mislim, nije ni Bor resenje, ima i gradova juznije od Nisa ali i van Srbije…
Znam, zalosno je da uopste razmisljamo na sve ove teme i postavljamo razna pitanja…razocaravajuce je sve oko nas…AKo je za utehu, radim od jutra do sutra i nemam zagarantovan posao a zavisim od vecih dijabola nego sto iko moze da zamisli…
Nisam te utesio, dobro, probao sam.
Par meseci volonitiranja je ok za sticanje prakse, ali je3 istovremeno iritirajuce kada je zivot nekome majka a nekome maceha, kao u tvom slucaju .. FACK
Ko zna zasto je dobro sto si napisala ovaj post???
Vreme ce pokazati…
Cuvaj zivce i zdravlje…
Komentar od Deda — 21. novembar 2009. @ 18:47
u istoj sam situaciji . . .
kao da sam pisala post kod sebe
potpuno podržavam odmor od neta.
ne daj se :*
Komentar od drveni advokat — 21. novembar 2009. @ 21:51
Draga,
znam citavu pricu o „volontiranju“… U stvari, ni ne trebaju mi znaci navoda – s obzirom da maltene za dzabe radis, onda i jeste volontiranje :/
Nek si ti nama ziva i zdrava, i ostrog jezika i dalje, sve ostalo – manje bitno
:***
Komentar od Aurora Borealis — 21. novembar 2009. @ 21:52
Ja ću da ti čestitam, jer smatram da je za jednog lekara jako važno da radi u struci, iako je nedovoljno plaćeno.
Retki su oni koji su prvim poslom u struci 100% zadovoljni.
Posle par godina radnog iskustva, otvore se nove mogućnosti, treba samo „odraditi“ tih par godina.
Nisam rekla ništa što već ne znaš, ali imam lekara u porodici koji je pršao opštu praksu, hitnu, trijažu i posle 3 godine dobio specijalizaciju. Trenutno obilazi sve bolnice po Beogradu …
A posle mesec dana, ne sumnjam da ćeš naučiti da „šaltaš“ stetoskop i twitter
Komentar od Suske — 21. novembar 2009. @ 23:18
Doktorska je fuga pregolema
Nazalost odlicno poznajem tvoje muke posto je i moja draga prosla slicnu pricu, a poznajem barem jednog lekara koji je presao u IT i odlicnu mu ide. Mozda je dobar trenutak da pocepas tu tupavu diplomu i krenes da radis nesto drugo gde se znanje i vestine cene vise od dubine dekoltea, partijskih, rodjackih i svaleraskih skillova.
Komentar od Dinke — 21. novembar 2009. @ 23:27
Uh, ne znam sta bih ti rekla. Dobro je da pocnes da radis bilo sta iz struke, bolje nego da sedis i ocajavas.
Koliko sam shvatila, to je projekat, koji stvarno ima rok trajanja i ogranicene resurse, ali to opet nije opravdanje za takvo razdvanjanje.
Moram da napomenem da postoji mala zabluda da je vlonterski rad isto sto i besplatan rad – naime i volonteru mora da se plati, za troskove hrane i prevoza, i cini mi se da je na zalost to cifra koju ces ti dobijati.
Prilicno sam uopoznata sa desavanjima u zdravstvu i strasno mi je zao sto u toj profesiji, punoj sujetnih li beskrupuloznih ljudi, uvek dobiju sansu pre neciji sin, neciji ortak nego neko ko vredi…
Ipak, nemoj da se predajes, mislim da si ti vredna i pametna osoba i ja jos uvek pomalo naivno verujem, da ce na kraju neko to i da primeti…
U profesiji gde su kriterijumi za novinara vrlo cudni, gde ih gomila nema fakultet ni opste obrazovanje, a vladaju slicni principi primanja, na malo sta sam tako ponosna kao na to sto sam u novine kojima radim dosla na konkurs i potpuno sama uspela, cak su me primili za stalno posle godinu i po, sto je u ravno SF -u.
Drzim fige, jezicnu nemoj da drzis za zubima, bori se za sebe!
Komentar od Linga — 22. novembar 2009. @ 10:14
@Toni – Citiram poslodavca: „Vi treba da budete srećni što ste baš vi izabrani od toliko nezaposlenih u ovom gradu.“ Ma, nije nego… Ne prolaze kod mene te dripačke fore.
@Džejni – sis, sve smo se razumele, ali samo dok nam pukne film pa izvedemo omanji puč na twitteru i zavedemo onu tvoju twitaturu, posle svi ima da twitaju samo ono i onoliko koliko im mi dozvolimo
Ne daj bože da se povrati variola, ima da me zaposle u kliničkom centru, na infektivnoj, i to za stalno 
Što bi rek’o davno zaboravljeni Nebojša Čović: Kad je teško – ja! E, a kad je grip – onda dijica! Sad su me se setili
@Goldie – sinoć rekoh nekom, ne razumem se u PR, ali ovom našem na twitteru uspelo da rastera „mušterije“ sa istog
Ne bih rekla da je to smisao PR-a 
@SoraZG – ko peva zlo ne misli: http://www.metrolyrics.com/fuck-you-lyrics-lily-allen.html
@Deda – sramota! Tvoj komentar je tek peti!
A sad ozbiljno… Samo sam se raspitivala za Bor, bez nekog rezultata, i koliko ja znam, Bor je slovio za jedno (ako ne i jedino) mesto gde možeš najlakše da upadneš, jer ga ljudi izbegavaju (valjda zbog zagađenosti, ne znam šta bi drugo moglo da bude, čula sam da je grad OK). A inače bih mogla da na blog postavim kartu Srbije i da označim sva mesta i sve „rupe“ gde sam probala da se zaposlim, radijus oko Niša je popriličan. Jedno tvrde mediji, a drugo je realnost. Moji poslednji pokušaji u Novom Kneževcu (Kikinda) i Kovinu (jel to dovoljno daleko od Niša?!) su ostali bez odgovora, ni dokumenta mi nisu vratili.
@Drvce – all we need is love
:* Mada, i kinta povremeno dobro dođe. Čisto preživljavanja radi 
@Aurora – sis, kod nas je i država postala kapitalista manufakturnog tipa, gora je od Miškovića, ali dok je meni mene, imaće ko i da je opanjkava
Ne vraćaj se ovamo nikako! 
I hvala :*
@Suske – Jasno je da ovde meni motiv nije zarada, nego da se vratim u formu, i ako ništa drugo, da ubedim mamu i tatu da sam ja stvarno doktor, a ne ne oni. Jer znaš kako je – kad se oni razbole, oni bolje znaju šta im je, a kad se ja razbolim, opet oni znaju bolje šta je meni jer ovo moje – to je teorija, a oni imaju iskustvo
A inače sam u centru gde radim već otkrila WiFi tačke za kačenje na komšijski net, pa ti vidi 
@Dinke – tako mi i treba kad nosim rolke
Tebi ama baš ništa ne moram da objašnjavam, a i znaš šta mislim o tome kako je velika sreća kad te bace negde odakle ti nema više povratka, a ni specijalizacije. I dok se jedni bogate i kvare tzv. reputaciju cele profesije, drugi su od pacijenata voljeni lekari opšte prakse a među kolegama niža vrsta dostojna svakog potcenjivanja. Iskreno, da probam ovo, a onda je vreme za ozbiljno zasedam sa svojim mozgom i razmislim gde dalje. Jer ovako više ne ide. Predlog je uzet u razmatranje 
@Linga – Da, ovo oko projekta si dobro shvatila, s tim da projekat posle probnog perioda se nastavlja, sasvim izvesno, jer je to praksa u svim civilizovanim zemljama, a mi iako nećemo, moramo jer nas neće pustiti u društvo istih. Ali u zadnjem pasusu sam natukla nešto o šansama koje imam ja da ostanem u tome
Ovo oko cifre – ne, ja ne dobijam ni topli ni o’lađeni obroj 
, a ni prevoz, plaćena sam po satu, to na kraju meseca izađe negde između 200 i 300 sati pa puta 100 dinara. Ti kao i Dinke, samo iz drugog ugla, znaš dobro situaciju, tako da…
Hvala ti, gledaću da budem reporter sa lica mesta 
Iako je ispalo kroz komentare da kukumavčim, nisam taj tip, šta sam lično proživljavala je jedno, ali to se nije dalo osetiti u mojoj komunikaciji sa ljudima, nisam taj tip, a čak nisam ni optimista.
Komentar od Dijica — 22. novembar 2009. @ 13:02
Važno je da si dobila kakav-takav poslić
Jes’ da nisu nikakve pare, jes’ da će te svi maltretirati i kinjiti (i za to dobiti max 18.400 din) ali ćeš barem da vidiš kako je radnim ljudima
Šalim se, nisam zloban, stvarno želim da ti lepo krene
Komentar od Dejan Vesić — 23. novembar 2009. @ 20:33
Idi vidi. Ali razmisli i o predlogu koji je dao Dinke. Dobar sajt na engleskom može ostvariti pristojnu zaradu. Ne bi bila prva osoba koja je promenila profesiju.
Komentar od Marko — 24. novembar 2009. @ 00:19
Sto se tice „online zivota“ izgleda da smo u istoj situaciji, a vidi se po tome kada pisem komentar na post moje najomiljenije Twitter-drugarice. Zelim ti uspeh od srca ♥ i follow-ujemo se dalje
Komentar od llevo3 — 24. novembar 2009. @ 23:52
Meni vec stvarno nedostajes na twitteru
Ne mora ovih 2495 za mesec dana, ali moze bar poneki
srecno u poslovnoj borbi (kako vidim imas posla sa zenama
)
i……. :*
Komentar od oooLejla — 25. novembar 2009. @ 13:27
Ovde sam se prepoznala: „Od “online reputacije” mi u životu ne zavisi ama baš ništa, a ni od offline, s obzirom da živim tu gde živim.“ A i u svemu ostalom, iako nisam doktorka, al ko da jesam, jedino što mi posao nije tako sexy
Srećno. Izdrži.
Komentar od jelena grujic — 31. decembar 2009. @ 12:13