Moj honeymoon na internetu je završen. U pravi čas! Taman kad je offline život rešio da me dozove realnosti. O tome pasus ili dva niže.

Twitosfera, blogosfera, TweetupNi, BlogOpen 09, Bizbuzz 09, slabo se gostovalo na zemlji nekoliko meseci unazad, “to” kad te u’vati ne pušta lako iz svog “zagrljaja”. Nije mi prvi put da tako zglajznem u tzv. virtuelnu stvarnost, moram da joj odam priznanje – napredovala je poprilično od moje poslednje zavisnosti. Sada je aktuelan nekakav real time web, imam utisak da se vesti dese tek pošto se objave na twitteru i mrskom mi facebooku. Danas te dodam na friends listu na FB, ili kliknem follow na twitteru, sutra možda pijemo kafu bez predrasuda da smo se okupili kako bi neko nekog muvao.

Elem, moj dragi (internet) se malo raspojasao i krenuo da me opasno nervira, zaboravivši pri tom da on od mene zavisi a ne obrnuto. Ja sam ta koja svakog meseca plaća svoju “ljubav” prokletom SBB-u (btw, da li ste videli novu reklamu za SBB, sa Brankom Katić, “vežite se – polećemo”, pokidala sam se od smeha ) Dakle, dovoljno je da uplata izostane i ode ljubav off

U spomenutim “-sferama” aktuelno je prepucavanje i odmeravanje snaga i veličina (ideja veličine, uglavnom, prim. dr.), koje nekad zna da bude interesantno toliko da ti zafale samo kokice i da krene uživancija. Međutim, stvari se otrgnu kontroli i, s vremena na vreme, krene opaki hejt, argumentovan red mudrim mislima “mislioca”, red uvredama i pominjanjem anatomskih tačaka i fizioloških izlučevina.

Da se razumemo! Nemam ništa protiv “rasprava”, ono što me iritira to i ne čitam, lepo nestanem jer moje prisustvo i nije neophodno, a taman uštedim po koji Ranisan(čić) Tomicinom zdravstvu. Od “online reputacije” mi u životu ne zavisi ama baš ništa, a ni od offline, s obzirom da živim tu gde živim i da mi život, “karijera”, finansije i ostalo uglavnom zavise od raznoraznih nikogovića bez reputacije ili sa očajnom verzijom iste (čast izuzecima, prepoznaće se). Nekad mi samo zasmeta što zaraćene strane pređu na lični nivo, a to se uglavnom završi primedbama ispod svakog nivoa.

Toliko o tome.

A sad – back to reality! Najzad je država rešila da se smiluje i iskoristi moje resurse u koje je i sama ponešto uložila. Niko me nije ništa pitao zato je i ispalo da sam “dobrovoljno” na “radnom angažovanju”, prevedeno na francuski (čini mi se) – volontiram, al’ za pare! Tu se paradoks ne završava jer te pare možda i neću dočekati pre penzije koju takođe neću dočekati jer ne mogu da napabirčim toliki radni staž pre nego odapnem. Budibogsnama!

Elem, projekat u kome učestvujem tiče se brige o starim licima i osobama sa posebnim potrebama. U timu su, pored doktora, i medicinska sestra, psiholog, socijalni radnik (opciono), geranto-domaćica, a onima kojima je to potrebno na raspolaganju su i fizioterapeut, frizer, house-majstor i vozač. U nekom od narednih postova možda i objasnim smisao toga, a on zaista i postoji.

Nonsens u svemu ovome je da s obzirom da “za projekat nije bilo dovoljno para”, većina ljudi upošljenih na projektu primljena je da radi na određeno vreme, što znači da imaju fiksnu platu, da im se računa radni staž, uplaćuje dakle penziono i zdravstveno osiguranje, imaju plaćen prevoz. Manjina, ali zaista manjina u kojoj sam i ja, kao i većina ili najmanje polovina doktora koji rade na projektu, biće plaćeni (?!) 100 dinara po satu, bez ikakvog ugovora, bez svih pomenutih stavki koje sam pobrojala za one u prvoj grupi. Ono što se zna je da će recimo geranto-domaćica ili frizerka zarađivati više od mene i mojih kolega, što je posve prirodno, jel?!

Ako ste stekli utisak da se ja ovde žalim na opisanu situaciju koja me je snašla, onda ste u krivu. Tamo gde (ni)je trebalo da se žalim, dakle direktoru i njegovoj zamenici, već jesam (zar ste sumnjali u mene?!), i to ne krišom, nego javno. Naravno, ne samo da me niko nije javno podržao, nego je bilo i onih koji su stali na stranu poslodavaca. Kad su ovi potonji napustili prostoriju, umalo ne zaradih sindrom “bolnog ramena” od tapšanja po istom i komplimenata na račun moje jezičine.

Da se vratim na prvu polovinu posta… Dakle, ne manjka mi ono što je potrebno za “kačenje” po internetu diljem blogova i twittera. To ste valjda shvatili iz poslednjeg pasusa. Jednostavno, ne pridajem tome neku preveliku važnost, imam simpatije za mnoge ljude koje sam upoznala ovako ili onako ali svakako preko interneta, i nemam motiva za ikakav hejt.

Dakle, manjkaće @dijica online, ali follow me svakako, jer izgleda da će tema biti za moj blog u naredna tri meseca. Toliko volontiranja me čeka. Šta će biti posle – bojim se da se već zna tamo gde se odlučuje ko ostaje “za stalno”, a ko se opet vraća na roditeljski budžet

Nije mi uspelo da se uzdržim od pisanja na temu virusa H1N1. Post koji sledi je posledica tog neuspeha.

Ja sam nezaposleni doktor medicine, što bi rek’o narod, lekar opšte prakse, na “privremenom” (ne)radu na birou za nezaposlene. Od ovog pisanija nemam nikakvu finansijsku korist, nikoga neću reklamirati, a ako i jedna farmaceutska kuća profitira od mojih reči, evo – obesite me, za primer drugima.

Razlog zašto se nisam “stručno” izjašnjavala je taj da ja nisam epidemiolog, niti infektolog, ali jesam lekar, te ne mogu sebi da priuštim da lupnem nešto i posle opravdavam sebe da sam to videla da piše na internetu. Ali razlog zbog kojeg ću se sad izjasniti jeste taj što ne mogu više da slušam proizvoljne tvrdnje, nekakve statistike, potcenjivanja ozbiljnosti situacije, ali i preterivanja u smeru panike.

Dakle…

1. Virus H1N1 (novi, svinjski, meksički virus) je virus koji se prvi put pojavljuje kao uzročnik gripa u ljudskoj populaciji.

2. Virusi koji uzrokuju tzv. sezonski grip su već cirkulisali među ljudima, te većina ljudi ima kakav-takav imunitet prema njima. To rezultira relativno dobrom kontrolom infekcije i blažom kliničkom slikom.

3. S obzirom da se prvi put pojavljuje među ljudima, oni nemaju imunitet prema virusu H1N1, te se može očekivati, mada nije obavezno da se to i desi, da infekcija dobije mnogo veće razmere nego što se to dešava sa sezonskim gripom. Pri tom, treba očekivati i težu kliničku sliku od one koju daje sezonski grip.

4. Školski primer  pandemije je čuvena španska groznica (1918-1920) za koju se procenjuje da je odnela između 50 i 100 miliona života. Uzročnik je bio virus influence tipa A (H1N1), a čak trećina čovečanstva je bila zahvaćena pandemijom. Ovo napominjem ne radi poređenja, već da bih ilustrovala zašto se pandemije gripa tretiraju tako ozbiljno.

5. Sve statistike na koje ovih dana nailazimo na internetu uzimajte sa rezervom, pandemija je u toku i izveštaji sa raznih strana sveta tek pristižu. Ono što je uočljivo jeste da se virus širi brzo među populacijom mlađom od 45 godina, da ta populacija ima značajno učešće u hospitalizacijama usled komplikacija uzrokovanih virusom novog gripa, iako je smrtnost i dalje veća među starijima i decom mlađom od 1. godine.

6. Često se citira i poredi podatak o smrtnosti od novog gripa sa podatkom o smrtnosti usled sezonskog gripa. „Don’t mix grandmothers and frogs!“ Da prevedem na srpski, a izbegnem statistiku: kad ste čuli da je neko mlađi od 60 godina, a stariji od 18 dobio grip i za tri dana završio u bolnici, na respiratoru?! To što neko ima hronični bronhitis, ili neko drugo hronično oboljenje, a pri tom spada u najvitalniji deo populacije, znači, ima oko 40 godina, nije dovoljno dobro opravdanje za smrt.

7. I kad smo kod statistike… To je inače korisna nauka, ali potpuno bezvredna kad se primeni na lični nivo. Onaj koji umre nije manje mrtav ako je smrtnost po statistici jako mala ili jednaka nekoj drugoj. Naročito ako je taj neko relativno mlad. Imajte poštovanje prema toj činjenici.

8. Paniku ne podržavam, ali mere za suzbijanje pandemije itekako. Ovo ipak nije 1918. godina, od SZO i medicine uopšte se očekuje malo više, bolja kontrola infekcije i manja smrtnost, ako ništa drugo. Ili treba stvari pustiti da idu svojim tokom, pa kad bude kasno tek onda gledati šta nam je činiti?! (Iz ovog izuzimam Srbiju! I Ukrajinu! )

9. Vakcina! Vakcinu protiv sezonskog gripa nikad nisam primila, smatrajte me nemarnom, drugog razloga nije bilo. Lično poznajem ljude koji jesu, nije neki uzorak za statistiku, ali svi su živi i zdravi. Ako vas baš opterećuju neželjeni efekti, onda je moje pitanje zašto ne proširite listu interesovanja pa da razmislite o istim efektima koji su mogući prilikom uzimanja bilo kog leka. Svaki lek je otrov, samo je reč o tome da li dobrobit nosi prevagu nad štetom. O dobrobiti vakcinacija neću ni da započinjem. Kad već spomenuh „side effects“, uobičajeni su. Dva su tipa vakcine, živa i inaktivna. Ova prva neće doći do nas, kako sam ja shvatila, od ove druge, najgore što se može očekivati je lokalna reakcija (bol, otok, crvenilo), ređe – temperatura, bol u mišićima, glavobolja u trajanju od dana-dva. Osip ili neki drugi oblik alergijske reakcije na komponente vakcine su moguće, ali retko.

10. Verujem da ste upućeni u mere prevencije, pa to preskačem ovde (mada nešto od istih ima u jednom od mojih odgovora na komentare u prethodnom postu). Ali ono što ljude zbunjuje je kad je pravi trenutak da se zabrinete zbog svoje respiratorne infekcije i posetite lekara. Ako ste već bolesni, i primetite da imate smetnje sa disanjem (pri tom ne mislim na „zapušen nos“) obratite se vašem lekaru. To sam uostalom uradila i ja. Ako se temperatura održava duže od tri dana, uprkos vašem mirovanju, uzimanju tečnosti i  simptomatskoj terapiji koju primenjujete. Ako već imate neko ozbiljnije hronično oboljenje, budite dodatno oprezni, i u slučaju da primetite pogoršanje istog, javite se vašem lekaru. Sama respiratorna infekcija nije razlog da otrčite istom. I na kraju, roditelji sa decom. Onako kako se ponašate i inače kad se vaše dete razboli, poželjno je da i sada primenite isto. U svakom slučaju, ako niste sigurni, konsultujte vašeg pedijatra najpre telefonom.

11. A sad ću da ućutim na temu H1N1!

P. S. Umalo da zaboravim! Ovaj post se samo nadovezao na tekst za kojeg se nadam da ste već pročitali: http://www.dzejndou.com/?p=176

Razbolela se ja ima tome dve nedelje. Iz čista mira. Istina, iz porodične anamneze dalo se naslutili odakle je “duvao vetar”, ko je duvao u mom pravcu, a lepo sam rekla sestri da me zaobiđe i da mi ne ušetava sa svojim virusima svaki čas u vidokrug. Majka je takođe pokupila virus i ode sa njim u Italiju, nesebično ga deleći sa đacima koje je odvela na ekskurziju.

Bol u grlu, temperatura, rinoreja, malaksalost, bol u mišićima i zglobovima, jeza, drhtavica, ma, školski primer respiratorne infekcije. Naravno, odredih sebi školsku terapiju, simptomatsku, za svaki simptom po nešto, i posle par dana meni kao bolje. Osim što sam odustala od papirnatih maramica i uselila pored sebe rolnu ubrusa, jer se duvalo kao da se vežba za Dragačevo 2010. I kašljem, a zvanično sam zdrava već par dana.

A onda je počelo gušenje. Da odmah razjasnim! Pre par godina me moja doktorka u ATD-u utefterila među one sa hroničnim spastičnim bronhitisom, što vam je neka verzija astme, samo malo “lepše” zvuči. Hvala na pitanju, ja i dalje pušim, i da, znam da ne bi trebalo, ali ja i ne pušim zbog bronhitisa neg’ zato što volem. Ipak, taman kad me je krenulo to sa gušenjem, krenuše i vesti o pacijentima kojima tu i tamo po Srbiji pomažu aparatima da dišu. Ne bih ja bila medicinar da mi kroz glavu nije prošlo to što bi palo na pamet i ostalima. Da nisam zakačila “svinju”, što reče moja drugarica Džejni?! Kakav bi to paradoks bio – vegeterijanac oboleo od svinjskog gripa, mada niđe veze, ali blesavo zvuči.

Petak, pre neki dan, ja ‘oću da riknjavam, ama uspem da u alveole uvučem 15-ak % vazduha kojeg sam nameravala da iskoristim u svrhu preživljavanja. Auto-auskultacija, vrlo nezgodna za izvođenje, nalaz – ima ga, da ne smaram detaljima, bronhitični nalaz siguran, ali ne bi bilo prvi put da on kamuflira neko zapaljenje pluća. I terapija, prilično moćna, koju sam uvela u međuvremenu kako bih prodisala, ne pomaže nikako. Rešim da zatražim pomoć u obližnjem domu zdravlja. Pozovem se na kolegijalnost, to je praksa među medicinarima, uđem kod dežurne doktorice, objasnim joj problem, nonšalantno spomenem ovaj novi grip, kad ona izrazi svoje čuđenje “tom pričom oko tog gripa, kad njega nema, nema epidemije”, a ja imam bronhitis, ustvari, sinobronhijalni sindrom, “da, koleginice, dobra vam terapija”, ja njoj “pa, i nije, ne pomaže mnogo”, ona meni ‘oću li injekcije, ja njoj – ‘oću. I sve to naravno priča nekoj svojoj poznanici pred kojom me preslušava. Nije stručna greška, ali da registrujem prekršaj. Negde na prvim stranama interne propedevtike piše da se pacijentu mora obezbediti pregled bez prisustva drugih lica. I izađoh ja sa nalogom za 10 injekcija koje treba da primim na 12h. Upamtite da se to dešava u subotu.

Samo 48 sati kasnije, ulazim u isti dom zdravlja, kad ono tamo – panic mode, svi se “maskirali”. Higijeničarka metla metlom 45 minuta pre kraja radnog vremena, pacijenti koji kašlju čekajući u hodniku na svoju injekciju, ‘oće da se podave u onoj prašini. Na sve strane neke table sa uputsvom da svi koji imaju određene nabrojane simptome moraju da se jave u nekakav centar za izolaciju u domu zdravlja. Ulazim u sobu za intervencije, sve medicinske sestre maskirane, u standardnom modu “odbij” koji kad se ukombinuje sa panic modom, predstavlja iritantnu kombinaciju za jednu nezaposlenu doktorku. Da vam ne prepričavam detalje, ali jesam se raspravljala i jesu mi održale predavanje kako injekcije ne bi trebalo da se primaju u kućnim uslovima, kao što sam ja to uradila, nego da dođem tu, pa će valjda one da me spašavaju ako se zanesvestim.

Nemajući kod drugog da gnjavim, pitam ja njih šta bi sa ležernošću u vezi gripa od subote, pitam, i znam da nisam normalna.

I dođoh do poente. Nije mene strah od gripa, svinjskog, novog, ptičjeg, kakvog god, strah me od ovih što su zaduženi da ga leče, suzbiju, drže pod kontrolom. Jer znam da se kod nas prevencija bazira na “neće grom u koprive” metodi, i to ne važi samo za ovakve situacije. Nekako ispadne da je nama normalnije lečiti nego sprečiti. Jeste skuplje, i svakako gluplje, ali bar ne ispadnete paničar, hipohondar, budala. Naravno, kad se već razbolite, naći će se oni koji će vam očitati bukvicu “štasisamočekaodosad”, na TV-u ćete svakodnevno biti u prilici da čujete kako treba, ali nikako kako je stvarno (u praksi, u tzv. realnom životu). I da vam kažem nešto, ne podsmevajte se nijednom gripu, man’te se teorija zavere, razmišljanja ko će finansijski da se ovajdi od cele ove situacije. Grip nije za potcenjivanje, i to nema veze sa marketingom, niti sa ovom vrstom gripa, komplikacije koje se mogu javiti kao posledica gripa ne leče se lako, a neke se leče i doživotno.

Uzgred, Vlada je juče telefonski sastančila i “koliko je stvar ozbiljna govori i saopštenje sa jučerašnjeg sastanka premijera Mirka Cvetkovića sa ministrima zdravlja i prosvete i predstavnicima Radne grupe za pandemiju. Na sastanku je dogovoreno da će se ubrzati proces nabavke vakcine, kao i da će se hitno obezbediti dodatna sredstva za nabavku lekova i zaštitne opreme zbog nepovoljne epidemiološke situacije u Srbiji. “ (izvor vesti – Blic).

Dokle, bre, više improvizacija umesto standardizovanih procedura?!