“Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po bolesne, takozvane neizlečive, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio mentalno bolestan.

Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin.

Onda su došli po mene, ali tada više nije bilo nikoga da se zauzme za mene.”

Martin Niemöller (1892–1984), nemački pastor, o ćutanju nemačkih intelektualaca nakon uspona nacista na vlast i početka politike „čišćenja“ usmerene protiv različitih grupa društva.

“šetnja protiv nasilja je damage control negativnog PR/a i jeftino politikanstvo. ništa više od toga. stoko.” – sa Twittera posted by @kicosh

I tu bi ovaj post mogao da se završi a da sam ja tuđim rečima rekla sve što sam htela da kažem.

Prvi citat se već nalazi negde među mojim komentarima na post Belgrade Pride. U subotu, 19. septembra, organizatori Povorke ponosa saopštili su da je ista zabranjena. Odmah za tim, policija je saopštila da je organizatorima ponuđena druga lokacija i da je oni nisu prihvatili te da zabrane ustvari nije ni bilo. Pa, ipak, Povorka ponosa je bila zabranjena na lokaciji za koju je imala urednu dozvolu. Da ne prepričavam sad ko se ipak pojavio na zakazanom mestu u zakazano vreme “preventive radi”. To sve već znamo.

Ali ono što se potom desilo mene i dalje drži u neverici… Znam da postoji taj mit o “kratkom kolektivnom pamćenju”, ali naopako se rodih, pa se u kolektiv slabo trpam, i pamtim i što treba i što ne treba. Tako se desilo da sam neke ljude, ne tako nepoznate među potencijalnim čitaocima ovog posta, upamtila kao “antiprotivne” uglavnom Povorci ponosa, a mestimično i seksualnom opredeljenju “ponosnih” učesnika. ‘Ajde što su danima izlagali svoja nebulozna viđenja cele “situacije”, nego što su pokušavali biti duhoviti na blogovima, twitterima, fejsbukovima, ama sam očekivala njihova uvažena mišljenja i u inboxovima na svoja dva master accounta. Sa tim stanjem njihovog duha sam se saživela, jer moram, zanimanja mi, da nađem razumevanja za svakojake pojave u ljudskom obliku.  No, kad je povorka otkazana (kako god) i kad je krenulo kolektivno coktanje nad manjkom slobode i selektivnim poštovanjem ljudskih prava, ovi “antiprotivni” izbiše u prve redove zaprepašćenih. Usledila je patetika opet na svim mogućim internet lokacijama koje služe toj svrsi.

A onda je usledilo ovo juče… Smrt Brice Tatona me nije iznenadila, jasno je bilo da on živ iz Srbije neće izaći jer su zveri temeljito obavile svoj zadatak.  A onda je usledilo ono u čemu smo mi kao kolektiv već dobrano uigrani. Zaseremo a onda smo veliki. Jedan (ili više njih) u naše ime zvekne nekog/neke, mi ga lepo pustimo, čak neki nalaze i saosećanje za postupke i motive, a onda palimo sveće, plačemo, izražavamo ogorčenje i žaljenje i sve tako redom. Svaki jebeni put je isto.

Kakve to veze ima sa Povorkom ponosa? Pa, ima! Da je ista održana i da je neko od učesnika doživeo sudbinu Brice Tatona, GLBT pokret u Srbiji bi bio iznenađen koliko ljudi u Srbiji njih ustvari podržava. I opet bi bile sveće i cveće i suze i patos… Ne verujete mi? Setite se pokojnog premijera…

Da vam dokažem da sam u pravu… Evo zamislite na trenutak da ste Brice Taton i da imate priliku da se „sa onog sveta“ na par minuta povratite u zemlju iz koje su vas ispratili u kovcegu… Šta mislite, šta biste rekli nama ožaloscenima?! Ko se već dosetio omiljenog mi citata kneza Milosa Obrenovica – „Braćo Srbi, stoko jedna!“, taj je slobodan od daljeg čitanja ovog teksta. Razumeo je šta sam htela da kažem.

Žao mi je što će se osetiti prozvanim i oni na koje nisam ni pomislila pišuci ovo. Ali to vam je pravda kolektivnog. Patriotizam u praksi – tvoj sunarodnik ubije nekog a ti se osećaš krivim. I treba, jer jesmo krivi. Mi koji polemišemo onda kada su stvari jasne. Juče je na 3,5 godine zatvora osuđen pukovnik iz Leskovca koji je pijan u saobraćajnoj nesreći usmrtio dete. Bune se ljudi – malo je! Ali zato isti misle da je 4 godine za ubistvo dva čoveka u slučaju poznatog glumca – „puna kapa“, mislim, “ma, pustite čoveka na miru”. A ni za Uroša “nejakog” još ne možemo da se dogovorimo, dal’ je mnogo ili malo presuda na 10 godina. Pa, mlad je dečko, nije on ni znao da baklju u usta trpa policajcu, inače ne bi on, časna reč…

“Stop nasilju” bi moglo da znači da nam je nasilja dosta i da smo rešili da se “obračunamo” sa istim. Problem je u tome što smo imali dovoljno vremena da ga preveniramo pre nego što nas je ono najzad “iznerviralo”. Dovoljno vremena da Brice Taton ode sa utakmice i iz Srbije sa lepim utiscima. A mi smo ćutali.  Kad je trebalo galamiti. I galamimo sad kad bi bilo najbolje da umuknemo. Makar minut. Minut ćutanja za Brice Tatona. Vreme smrti 10:00. Za Srbiju.