“Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po bolesne, takozvane neizlečive, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio mentalno bolestan.

Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin.

Onda su došli po mene, ali tada više nije bilo nikoga da se zauzme za mene.”

Martin Niemöller (1892–1984), nemački pastor, o ćutanju nemačkih intelektualaca nakon uspona nacista na vlast i početka politike „čišćenja“ usmerene protiv različitih grupa društva.

“šetnja protiv nasilja je damage control negativnog PR/a i jeftino politikanstvo. ništa više od toga. stoko.” – sa Twittera posted by @kicosh

I tu bi ovaj post mogao da se završi a da sam ja tuđim rečima rekla sve što sam htela da kažem.

Prvi citat se već nalazi negde među mojim komentarima na post Belgrade Pride. U subotu, 19. septembra, organizatori Povorke ponosa saopštili su da je ista zabranjena. Odmah za tim, policija je saopštila da je organizatorima ponuđena druga lokacija i da je oni nisu prihvatili te da zabrane ustvari nije ni bilo. Pa, ipak, Povorka ponosa je bila zabranjena na lokaciji za koju je imala urednu dozvolu. Da ne prepričavam sad ko se ipak pojavio na zakazanom mestu u zakazano vreme “preventive radi”. To sve već znamo.

Ali ono što se potom desilo mene i dalje drži u neverici… Znam da postoji taj mit o “kratkom kolektivnom pamćenju”, ali naopako se rodih, pa se u kolektiv slabo trpam, i pamtim i što treba i što ne treba. Tako se desilo da sam neke ljude, ne tako nepoznate među potencijalnim čitaocima ovog posta, upamtila kao “antiprotivne” uglavnom Povorci ponosa, a mestimično i seksualnom opredeljenju “ponosnih” učesnika. ‘Ajde što su danima izlagali svoja nebulozna viđenja cele “situacije”, nego što su pokušavali biti duhoviti na blogovima, twitterima, fejsbukovima, ama sam očekivala njihova uvažena mišljenja i u inboxovima na svoja dva master accounta. Sa tim stanjem njihovog duha sam se saživela, jer moram, zanimanja mi, da nađem razumevanja za svakojake pojave u ljudskom obliku.  No, kad je povorka otkazana (kako god) i kad je krenulo kolektivno coktanje nad manjkom slobode i selektivnim poštovanjem ljudskih prava, ovi “antiprotivni” izbiše u prve redove zaprepašćenih. Usledila je patetika opet na svim mogućim internet lokacijama koje služe toj svrsi.

A onda je usledilo ovo juče… Smrt Brice Tatona me nije iznenadila, jasno je bilo da on živ iz Srbije neće izaći jer su zveri temeljito obavile svoj zadatak.  A onda je usledilo ono u čemu smo mi kao kolektiv već dobrano uigrani. Zaseremo a onda smo veliki. Jedan (ili više njih) u naše ime zvekne nekog/neke, mi ga lepo pustimo, čak neki nalaze i saosećanje za postupke i motive, a onda palimo sveće, plačemo, izražavamo ogorčenje i žaljenje i sve tako redom. Svaki jebeni put je isto.

Kakve to veze ima sa Povorkom ponosa? Pa, ima! Da je ista održana i da je neko od učesnika doživeo sudbinu Brice Tatona, GLBT pokret u Srbiji bi bio iznenađen koliko ljudi u Srbiji njih ustvari podržava. I opet bi bile sveće i cveće i suze i patos… Ne verujete mi? Setite se pokojnog premijera…

Da vam dokažem da sam u pravu… Evo zamislite na trenutak da ste Brice Taton i da imate priliku da se „sa onog sveta“ na par minuta povratite u zemlju iz koje su vas ispratili u kovcegu… Šta mislite, šta biste rekli nama ožaloscenima?! Ko se već dosetio omiljenog mi citata kneza Milosa Obrenovica – „Braćo Srbi, stoko jedna!“, taj je slobodan od daljeg čitanja ovog teksta. Razumeo je šta sam htela da kažem.

Žao mi je što će se osetiti prozvanim i oni na koje nisam ni pomislila pišuci ovo. Ali to vam je pravda kolektivnog. Patriotizam u praksi – tvoj sunarodnik ubije nekog a ti se osećaš krivim. I treba, jer jesmo krivi. Mi koji polemišemo onda kada su stvari jasne. Juče je na 3,5 godine zatvora osuđen pukovnik iz Leskovca koji je pijan u saobraćajnoj nesreći usmrtio dete. Bune se ljudi – malo je! Ali zato isti misle da je 4 godine za ubistvo dva čoveka u slučaju poznatog glumca – „puna kapa“, mislim, “ma, pustite čoveka na miru”. A ni za Uroša “nejakog” još ne možemo da se dogovorimo, dal’ je mnogo ili malo presuda na 10 godina. Pa, mlad je dečko, nije on ni znao da baklju u usta trpa policajcu, inače ne bi on, časna reč…

“Stop nasilju” bi moglo da znači da nam je nasilja dosta i da smo rešili da se “obračunamo” sa istim. Problem je u tome što smo imali dovoljno vremena da ga preveniramo pre nego što nas je ono najzad “iznerviralo”. Dovoljno vremena da Brice Taton ode sa utakmice i iz Srbije sa lepim utiscima. A mi smo ćutali.  Kad je trebalo galamiti. I galamimo sad kad bi bilo najbolje da umuknemo. Makar minut. Minut ćutanja za Brice Tatona. Vreme smrti 10:00. Za Srbiju.

Nije lako biti Ljuba Živkov. Em voziš onu raspad škodu, em pišeš za e-novine kojima preti propadanje, em raskine sa tobom Veran Matić jer mu fali “sitno” baš za tvoj honorar.

Pa da prelistam ja, ovako za DŽ, šta se to događalo od prethodnog posta…

Googlujem malo, čemu aman internet, da vidim gde mi je predsednik, iskreno, ne mogu više da ga po’vatam. Čas jede urme kod Gadafija, čas skokne do Dodika da preseče vrpcu, otvori neku školicu, pozove ga da i ovaj dođe kod nas na ‘ladno pivo i utakmicu, čas eto ga u Americi, čujem, sreo Obamu. A stigne i da da poneku izjavu nad kojom se ja ozbiljno zamislim, pa sve nešto mislim da ovaj moj virtuelni život nije počeo da uzima danak te ja imam utisak da živim u jednoj realnosti a predsednik u drugoj. Odma’ da se razumemo! Verujem samo onome što kaže predsednik. Jer ja mogu i da pogrešim.

“Predsednik Boris Tadić izjavio je da će Srbija uvek imati sigurne uslove za održavanje Povorke ponosa i da će tako biti i ubuduće. „Država neće ustuknuti pred nasilnicima, ali Srbiji niko ne treba da drži lekcije iz ljudskih prava”, rekao Tadić uz ocenu da je ovih dana u javnosti bilo nesporazuma i pogrešnih interpretacija.” (izvor “24 sata”)

Eto ti ga sad! Znači, Povorka ponosa je ipak održana! Treba taj zakon o informisanju primeniti tako da se ukinu svi mediji, kada ne izveštavaju kako je stvarno bilo. Uostalom, šta fali tome da Press služba predsednika bude naše jedino sredstvo informisanja. Ionako njegovi najbliži (saradnici), ako ne baš pišu, ono ispravljaju (slovne) greške u tekstvima većine ovdašnjih novina. O reklamama koje ‘lebom hrane zaposlene u istim neću ni da insinuiram.

Google je izgooglao i nekakve napade na strance u našem glavnom gradu. Vlast je, koliko sam shvatila, ljubazno opomenula da se takvo što više neće tolerisati. Ja verujem da su su se ti “mladi ljudi” sa toljagama u rukama, da izvinete, usrali od straha. Ej, bre, nije šala kad se vlast ovako naoštri da zavede red.

I kad smo kod zavođenja reda, pade mi na pamet omiljeni stih iz epske poezije – “ni po babu ni po stričevima”. Naime, kako su organizatori gore pomenute Povorke ponosa odustali od iste, iako im je ponuđen mnogo bolji, skoro koncertni prostor za njeno održavanje, vlast je rešila da princip bude isti za sve – zabranila je sva javna okupljanja u centru Beograda “sve dok se ne popravi bezbednosna situacija”. „Zabrana okupljanja će biti na snazi dok se god ne steknu normalni bezbednosni uslovi i ne prestanu potencijalne pretnje narušavanja javnog reda i mira u Beogradu. Te stvari su prouzrokovale podele oko Povorke ponosa, kao i napad na navijača iz Francuske u Beogradu“, rekao je načelnik uprave policije u MUP-u general Mladen Kuribak za „Borbu“. (izvor “Borba”)

Do kada će zabrana trajati nije izvesno, tako da ako ste gladni, niste primili platu mesecima, “ugašeno” vam je radno mesto kao nepotrebno i odmah potom “upaljeno” i na vašoj stolici sedi neko bolji od vas, ili ako vam se Vlada ne sviđa i baš biste to voleli da joj kažete u lice – e, pa, neće da može! Zabranjeno! Zapišite šta vas muči, pa, ili šaljite na poštu preporučeno, ili čekajte da se zabrana ukine. Da komunicirate sa državnim organima email-ovima, ne bih vam savetovala, ne vole oni te “novotarije”, ja pisala nekima, i nešto me nisu zarezivali 2%.

Na ovom mestu bih da zamolim sve one koji su se okomili na republičkog javnog tužioca Radovanovića da čoveka puste na miru. Pa šta ako je izjavio da komunikacija koja uključuje rečenice kao “ubićemo vas”, “čekamo vas” (da vas ubijemo) i slične više liče na “polemiku” nego na pretnje?! Koliko puta ste čuli na primer “jebaću ti… “ (nekog od članova familije), pa?! Jel to bila pretnja i ako jeste, jel ostvarena?! Nije! Prosto k’o pasulj.

Komšije ili ako me ko nije razumeo – susjedi! Tweetam ja tako “Nedeljom u 2”, na TV-u mi je kanal hrvatske državne televizije, Aleksandar Stanković Ćelavi ćhat-uje sa nekim tipom sa loknicama. Ne bih ni obratila pažnju na gospodina, čoveka, Loknicu, šta li je već, ali vidim kolega twiteraše iz Hrvatske malo-malo pa ispoljavaju nervozu zbog pomenutog dvojca. I obratim pažnju! Taman kad nije trebalo! A ovaj sa loknicama, izvesni Željko Kerum, gradonačelnik Splita, mrtav ‘ladan izjavljuje kako ne bi poslovao sa Srbima, jer od njih nikad ništa dobro nije došlo, a tek Bože sačuvaj da mu se neko iz familije zaljubi i posledično venča sa nekim IĆ-em ili inim pripadnikom mojega naroda. E, budale. Jer ja bolju reč nemam. Da pređem na lični teren.

Dakle, u razdoblju od 1994-97.,  sa natezanjem do 2000. godine (ove nove ere) ja bila u svojoj prvoj „dugoj“ vezi, pa u raskidu, pa u “‘oćem-nećem” statusu sa, zamislite, Hrvatom. Pravim pravcijatim! E, sad, da taj moj bivši kaže tako nešto, ne bih mu ni zamerila, ostavila sam čoveka a zvezde mi je skidao, ali Kerum Loknica da izjavi tako nešto samo na osnovu svojih paušalnih i odgovorno tvrdim fašističkih predubeđenja, ne ide nikako. Ne znam hoće li ekipa sa Twittera ovo razumeti, verujem da hoće, ne praktikujem “čišćenje tuđih dvorišta”, ali ovo je nešto lično, pa ko ne razume – sram ga bilo!

U blogosferi ništa novo, jedni objavljuju postove, drugi opet objavljuju postove o tome kako je besmisleno objavljivati postove. Imam ja svoje mišljenje o blogu, blogovanju, blogeri su već druga priča, ali mi to povremeno trućanje o mestu bloga u ovom svetu, njegovom smislu i značaju, o tome ko ume da piše a ko ne, i imaju li obe strane pravo na blogovanje nikako nije jasno. Ako biste da čitate Dostojevskog, Bulgakova, Kafku ili Stendala – idite u biblioteku i sram vas bilo što ih niste čitali kad je trebalo. A da na blogovima tražite “majstore zanata”, štivo za poneti kroz život – to je besmisleno. I tačno je, blog čitaju uglavnom oni koji su nam prijatelji i oni koji bi da ih ubrojimo u prijatelje, eventualno oni koji su negde videli link ka nečemu što im se učinilo interesantnim i… Tu negde nabrajanje prestaje. Znam mnogo ljudi koje blog uopšte ne zanima i imaju moju punu podršku za to ignorisanje.

I za kraj – vesti sa Twittera Ove nedelje moji followeri se bave otkrivanjem identiteta g-dina @misteriozni. Pao je i prvi sex sa sve priznanjem jednog od aktera. Drugi nam je za sada nepoznat. @aurorans i @blogowski se ne računaju u statistiku Twitter „opštenja“ jer nisu blogovali o tome, nema posta, nema dokaza, molim lepo

I da završim sa Twitterom. U subotu, 26. septembra, biće održan Belgrade TweetUp. Nije prvi, ali s obzirom da je u pitanju veče, kafana, alkohol – brinem za tu decu Ili da budem iskrenija, jedva čekam slike i tračeve

P. S. Za Tebe Verane M. Ovo sam pisala znajući unapred da si dekintiran. Voli te Tvoja @dijica

Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. (Zabrana diskriminacije, Član 21.)

Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom. (Ljudska prava i slobode, Dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, Član 23.)

Predlog ustava Republike Srbije je 30. septembra 2006. godine usvojila Narodna skupština Republike Srbije, jednoglasno, sa 242 glasa prisutnih narodnih poslanika. Narodna skupština je, takođe, jednoglasno, sa 242 glasa narodnih poslanika, usvojila Predlog odluke o raspisivanju republičkog referenduma radi potvrđivanja novog ustava Republike Srbije. Prema ovoj odluci referendum o potvrđivanju predloga ustava Republike Srbije je održan 28. i 29. oktobra iste godine.

28. i 29. oktobra izglasan je Ustav Republike Srbiji, iz „milošte“ odmah prozvan Sretenjskim, kojim niko nije bio oduševljen, ali se verovatno u tom trenutku bolje i više nije moglo. Ja nisam bila među onih 40 i nešto procenata građana koji su ga „izglasali“, pa ipak, onog trenutka kada je, kako-tako, usvojen, postao je važeći i za mene i za sve ostale građane Srbije. Ustav je najviši pravni akt svake države, mama svih ostalih zakona, podzakonskih akata, uredbi, amandmana etc. I nema izuzetaka.

Osim ako se ne zovete Miladin Kovačević, osim ako niste ministar ili ministrova svastika (ili švalerka?!), osim ako niste lice sa posebnim potrebama, osim ako niste žena, ili ne daj Bože, homoseksualac. E, odatle počinje priča „te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo“. Jer u Srbiji još uvek iznad svakog Ustava i zakona stoji nepisana moralno-običajna norma – „građani nisu dužni da se drže zakona kao pijan plota“.

Neposredni povod ovog posta je histerija koja se zahuktava pred Paradu ponosa koja će biti održana 20. septembra u Beogradu. Parada koja je jednom održana u istom gradu sve je bila samo ne razlog za ponos. Imamo i priliku i pravo na popravni.

Odmah da razjasnimo. Ne podržavam ničije seksualno opredeljenje, ne promovišem ga i nije mi ni ovde namera da to činim. Nema tu šta da se podržava ili osporava. Ali podržavam ljudsko pravo na izbor, na posebnost, na razliku, pravo na misao, na glas, na slobodu izražavanja. Podrazumeva se, samo do tačke odakle to počinje da ugrožava druge.

Elem… Očigledno je da se neki osećaju ugroženim.

Bog mora da mnogo štuca ovih dana, jer ga Srbi ne ispuštaju „iz usta“. Da nema ove parade ne bih ni znala koliko je verskih fanatika u Srbiji, koliko njih živi životom isposnika, koliko je čestitih i patrijahalnih domaćina i domaćica oko mene. A ja živela do sad u zabludi da moj narod svakoliki prolazi kroz tešku fazu moralnog posrnuća, da je procenat razvoda gde se kao razlog navodi preljuba u porastu, da (jutros čitam) hendikepiranu decu roditelji odbacuju kao „feleričnu“ i ostavljaju na milost i nemilost državi, da svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje, a svakoj četvrtoj preti isto, da smo još uvek kao država znani u svetu kao „Kolumbija na Dunavu“, da korupcija caruje, mito klade valja, da krade ko stigne, a kraducka kome ministar nadležni dozvoli, da je fake sve čega se dohvatiš, od konkursa za posao do kupljenih diploma raznih fakulteta.

I odjednom, kao grom iz vedra neba, vest – u Srbiji ima pedera, gejeva, homoseksualaca! No way braćo i sestre Srbi! To ne mož’ da bidne! Zar kod nas, gde je sve jebač do jebača, gde je istraživanje Durexa pokazalo da se Srbi po vazdan samo ovaj… Znate već. U zemlji u kojoj preko 60% građana i oko 40% građanki priznaje da je imalo seksualni odnos van braka da se tako javno i drsko ugrožava moral. Fuj!

Da mi neko ne izađe sa Biblijom kao lukom ispred vampira, odmah da mu ja istrčim sa svojim argumentom – a Pahomije?! A onaj mlatipop sa lopatom u „centu za odvikavanje od droga“ u Crnoj Reci?! A novi vladikin džip koji košta 26.341 evro?! Nemoj da je neko pisn’o! Neko će reći, pa to nema veze sa Biblijom, to je crkva, u njoj su ljudi, koji su grešni kao i svi ostali. OK, slažem se, ali i Biblija je pisana ljudskom rukom, ko god da je diktirao.

Ustvari, kad dođosmo do „grešnih“, jel se seća neko onoga „Ko nije grešan neka prvi baci kamen…“ Kad god mi se omakne da morališem nekome ili zbog nečega (a dešava se čak i meni ), ne prođe više od 30 sekundi a da mi kroz glavu ne prođe upravo to – a ti si kao cvećka neka, jel?! (to ja samoj sebi, parafraziram Isusa Hrista). I tu se zaustavim. Svaki put. Bez izuzetka.

Pitanje za vernike koji su ovih dana stavljeni na veliki ispit, hoće li njihov „moral“ izdržati ili popustiti pod naletom opšte propagande gej pokreta u Srbiji: jel vi stvarno mislite da ste od Boga izabrani da presuđujete, bijete, pljujete, psujete?! Jel stvarno o sebi mislite kao o čistuncima?! Jer ako je makar u jednom slučaju vaš odgovor potvrdan, onda ne samo da niste vernik, nego -  cya in da hell! Mada, sumnjam da ću ja biti tamo

I dođoh do svojih omiljenih „mušterija“, uznemirenih muškarčina, zgroženih pred… Čime?! Svojevremeno je jedan moj drug trebalo da ide na rektalnu endoskopiju zbog sumnje na prisustvo polipa u debelom crevu. Kako je odlagao pregled neko vreme, na kraju je podelio svoju zabrinutost sa nekima od nas: „Ne smem da idem, strah me! Šta ako mi se dopadne?! Jel to znači da sam peder?!“

Tips and tricks for them by dr dijica – Ne pokazujte svoju uznemirenost gay paradom, bar ne predamnom, jesam amater u toj oblasti, ali ponešto i znam, a znam da vaša anksioznost tim povodom ima neke dublje uzroke kojih bi se vi lično zgrozili. Onda kada budete prevazišli taj „strah“, bićete na „pravom“ putu. Takođe, ako ne biste da budete promoter Belgrade Pride, nemojte neprestano blebetati o tome. Taj dan, baš kao i ja, izveštaj o paradi pogledajte u vestima na TV-u, na netu, možete se u sebi ili naglas složiti ili ne složiti sa time, ali toliko. Ne dajte sebi da budete fascinirani bilo pozitivno ili negativno. To je i najmanje i najviše što možete da učinite tog dana.

I još nešto… Ja sam vegeterijanac. U Ustav bi pod hitno trebalo uglaviti i pravo na izbor šta ćemo jesti (kanibale isključujem iz toga ) Naime, biti vegeterijanac u Srbistanu čini mi se nekad gorim nego biti gay i žena istovremeno (ne zajedno, kao lezbejka, nego odvojeno). O tome neki drugi put, ali ovo iz razloga što me stalno opsedaju argumentima tipa „takvi su zakoni prirode“, „kako lav pojede antilopu, i tebe bi“, i slično. I to rade i vernici, i ateisti i agnostici i hetero- i homoseksualci, ama, dribla me ko stigne. Zajedničko im je svima, bez obzira na seksualno opredeljenje, da su „mesožderi“. E, najzad i ja da se pozovem na zakone prirode.

U životinjskom svetu ima homoseksualnosti, to svi znate, nema parada, ali to je verovatno zbog toga što ih ostale životinje ne smatraju bolesnim, ne razmišljaju o njima kao o perverznjacima, jednostavno ih uzimaju „zdravo za gotovo“, kao svoju „sabraću“, i tako žive. To su zakoni prirode. Il’ pojedeš il’ pojebeš. Nema tu mnogo filozofije.

I jedan test za kraj!

Šta biste vi uradili ovim pingvinima?!

http://tinyurl.com/q5ob5g

1. Poslali ih kod psihijatra?!
2. Naterali ih da redovno odlaze u crkvu?!
3. Pustili ih da budu pingvini (takvi kakvim ih je Bog stvorio, ili ako u Boga ne verujete, someone or something else)

Neću da vam sugerišem šta je tačan odgovor, da ne kažem normalan, da ne kažem zdrav! Neću jer poštujem vašu inteligenciju…

(posvećeno sirotom Timeline-u na Twitteru)