Komentari na: Stigmata

Od: Charolija

Charolija — Sat, 12 Sep 2009 15:59:19 +0000

I ako je ovde tema kako „medicinari“ podnose bolesti, kako ih kriju ili saopštavaju, meni je negde na pola posta pala na pamet estetska hirurgija. Hm… vrlo moguće

Od: Dijica

Dijica — Fri, 11 Sep 2009 08:22:20 +0000

Sve smo se razumele Ja sam, po defaultu, empatična persona, pa mogu skoro da prepoznam taj „bol“ kad sve te „tegobe“ ima sopstvena svekrva, a ne pacijent koji za desetak minuta NAJZAD izađe i zatvori vrata ordinacije za sobom. Inače, nemam svekrvu jer to VALJDA imaš samo kad imaš muža, makar i bivšeg – e, ja nemam ni to! )) (Da, da, smajli, a ne tužići, jbg, ponela me iskrena emocija )

Od: SanjaKokica

SanjaKokica — Fri, 04 Sep 2009 11:11:31 +0000

Mogu se samo nadovezati na one hipohondrične, glavoboljne, temperaturne i ostale izjave…..jedna od dobrih stvari u razvodu: najzad više ne moram sa osmehom na licu klimati glavom bivšoj svekrivi na njeno kačenje narendanog šajta na unutrašnji zid creva i neugodnosti koje pri tome oseća…..(istina tako kako kuckam ovde )

Od: Džejn

Džejn — Tue, 18 Aug 2009 16:29:49 +0000

Kapiram o čem’ zboriš. Ipak mi se čini da se dobar deo stigmate, barem što se tiče onkoloških bolesti, polako nestaje… Sve više žena koje su prošle mastektomiju recimo, otvoreno priča o tome, i to je super… Ipak rak ima daleko bolju prognozu ako se uhvati na vreme, ergo o tome treba pričati.

Jednostavno, nije sramota biti bolestan. Bila to hipertenzija, depresija, šizofrenija, malignitet, higrom (hahaha, morala sam!) ili koprivnjača.

Uostalom, kad smo već kod psihijatrije… kao da je iko od nas „u vinklu“.

Od: Dijica

Dijica — Tue, 18 Aug 2009 12:48:01 +0000

Kako medicinari podnose bolest?! Hihihihi To je tema za novi post, obećavam, samo da me nadahnuće posluži, biće smehotresno
Iskustvo kaže sledeće – postoje bolesti koje, (da budem politički korektna) građani Srbije drže u folderu ‘Favourite’ . Tu spadaju ove koje si spomenula – hipertenzija, aritmije, angina pektoris, gastritis, čir na želucu i nešto manje popularan čir na dvanaestopalačnom crevetu , migrena, depresija ali ona koju pobeđuješ snagom svoje čelične volje i još neke, ali da ne dužim. One im dođu kao estradnim umetnicama pesme, kao majci Jugovića svako njeno dete – ne zna se koja im je milija i o kojoj više vole da „dave“ sve oko sebe. Ali postoje i bolesti koje Srbi hide-ju u fasciklici ‘Top secret’, od kojih zvanično u Srbistanu ne boluje skoro niko, mada se za neke samo „šuška“ da im nešto fali . E, ovaj moj zapis se odnosio isključivo na njih. Veruj svojoj teta doktorki – privatne psihijatrijske ordinacije su pune ljudima kojima „pred svetom“ nije ništa! Da ne pričamo o bolestima o kojima se porodično ćuti zarad udaje ili ženidbe, jer ako „pukne bruka“ od tog posla nema ništa… Itd. Da ne pričamo o iskustvima onkoloških pacijenata, nestvarno potresnim, koji su posle postavljene dijagnoze osim bez kose ili dela tela ostajali i bez većeg broja svojih „prijatelja“… Džejni, ljudi su ti stoka, zato ja stoku više volim, uvek je original bolji od kopije Aj u ZDRAVLJE!

Od: Džejn

Džejn — Mon, 17 Aug 2009 20:08:04 +0000

Meni je to sve jako čudno. Otkad znam za sebe, moji roditelji su rado govorili o svojim tegobama, kako okolini, tako i meni. Nisam imala ni 15 godina, a znala sam napamet sve vrste beta-blokatora, vazodilatatora i čega-sve-ne, zato što je baka bila hronični srčani bolesnik.

I baš kao na onoj „loto“ reklami, često je tu dolazio komšiluk, pa je baka upoređivala svoj ekg sa ekg-om komšinice… Pa su kritikovale što moraju stalno da trčkaraju u WC kada popiju Lasix i td… Uostalom, reći ću samo da me poznaje svaki apotekar u gradu.

Ukratko, odrasla sam u okruženju koje me je vaspitalo da bolest nije nešto čega se treba stideti, već nešto kao nužno zlo koje donosi svakodnevica. A ima tu i onaj citat, koji ću parafrazirati… „Ako se jednog jutra probudite, i ništa vas ne zaboli, čestitam – mrtvi ste!“

Možda grešim, ali mi se čini da medicinari drugačije podnose bolest. Biće da to doživljavaju kao ilustraciju one stare „u obućara bušne cipele“. )

Od: Dijica

Dijica — Mon, 10 Aug 2009 15:28:35 +0000

@Vesna – ja prilažem svoj anksiozno-depresivni syndrom da ne bude posle da mi je CV siromašan posebnim „veštinama“

Od: Vesna

Vesna — Mon, 10 Aug 2009 13:45:41 +0000

ja već pet godina parčam neke lekove ujutru i uveče jer hoće grudna kost da mi se slomi od siline razmene emocija između moje dve komore ili pretkomore ili ko tu koga već tako gadno nateže.

eto reko neko.

Od: Peca

Peca — Mon, 10 Aug 2009 12:23:32 +0000

zigosanje je, ja bih rekao, i podsvesna stvar.
verovatno mnogi ljudi nisu ni svesni koliko predrasuda vlada njima svakog dana.
osecam primere na svojoj kozi stalno, cim izadjem iz kuce.
i znas sta… navikao sam na to zigosanje

mislim da smo kao nacija vrlo malo eticki edukovani, a cak i oni koji jesu edukovani – jednostavno nisu BUDNI.
i u skladu sa tim – zigosanje je njima nesvesna radnja.

za utehu… bar znamo da nismo deo njih.
bar mi vidimo njih… sve te spavace…
pa tako mozemo reci da imamo i srecu… sto nismo deo te uspavane hodajuce gomile.

Od: Kremasica

Kremasica — Mon, 10 Aug 2009 01:20:53 +0000

Moral i eticka pravila su velika bolest nekih ljudi.