Nije da nisam sluđena Čavićem, stančićima koje „ispod ruke valjaju“ Vlada i njeni činovnici i kolektivnim dizanjem holesterola u Guči. Skoro da ne postižem da imam ma kakav privatni utisak, jer ova naša vesela država pruža svakom svom građaninu celodnevnu zabavu, naravno, onom ko je u odveć nelagodnom materijalnom položaju da bi otkupio svojih deset dana slobode i dao se u zbegove diljem Grčke, Tunisa ili Egipta.

I taman sam se odlučila za prigodnu pljuvačinu za prvo blogovanje, umalo ne odabrah i odgovarajuću V.I.P. žrtvu našeg javnog životarenja, kad je zazvonio telefon i ja se javih…

Zove me drug, a za dalji tok priče bitno je i da je kolega – lekar. On je sa devojkom u nekoj banji, ona je na nekom oporavku, ima neku dijagnozu i sad, sasvim izvesno, ima i neku terapiju. So what?! Ništa – idemo dalje.

-   Zvao sam te danas, ne javljaš se?! (ah, da, dva propuštena poziva od danas su njegova) – kaže on.

Onda sledi dva minuta nekog nebitnog „štaradiškakosi“ razgovora, a onda ono na šta treba da obratite pažnju.

- E, znaš, N. (u daljem tekstu N. je njegova devojka) je kao i ja, znaš ona ne voli da se priča o njoj, mislim – gde je, zašto i tako, pa sam hteo da ti kažem, ovaj… Da nikom ne kažeš gde smo.

Ups!

- Ovaj… Ja već rekla Milanu. Poslao mi poruku da proveri kad ti je rođendan i ja mu napisala i to da nisi tu, da si sa N. u banji. Ali samo toliko!

I onda krenem da se vadim da ništa loše nisam mislila nego sam samo htela da sprečim kasnije cimanje sa dodatnim pitanjima gde si, zašto i ostalo, mada Milanče slovi za  veoma diskretnu osobu, koja takve informacije skoro sigurno ne bi ni tražila od mene.

And again… So what?!

Pa, ništa posebno osim… Osim što je to moj najbolji prijatelj koji zna o meni skoro sve. Znam i ja – ime njegove devojke, znam kako izgleda, ali ne znam: od čega boluje, ne znam kako se leči i ne znam zašto to moj najbolji prijatelj, nekadašnji moj ’soulmate’ krije od mene tu „strašnu“ tajnu. A od ostalih i neke druge tajne koje se odnose opet na bolesti.

Neko će me pitati zašto ja uopšte to moram da znam. Ne moram! Čak i lepše živim bez još jedne ružne vesti iz nečijeg života. Neko će reći kako svako ima pravo na privatnost, tim pre ako je u pitanju bolest. I to nije daleko od istine!

Samo što N. nije moj pacijent (s tim u vezi – sevaj Hipokrate, ne moram da čuvam tajnu!), samo što je ona devojka mog najboljeg prijatelja, samo što su oboje zdravstveni radnici, i što ja to čitam kao stid. Kao potrebu da se sakrije bolest kao sramni žig nečijeg života. Možda i nije najmudrije staviti svoj zdravstveni karton svima na uvid, ali je svakako najgluplje o svom zdravstvenom problemu ćutati, još gore – sakrivati ga, i živeti sa tim kao sa zločinom za koji ste krivi ali kojeg ne priznajete.

I onda ovo postaje priča o stigmatizaciji.

„Napravi se bolestan, lezi u krevet, pa ćeš videti koliko imaš prijatelja.“ – kaže naš narod. Ne dao vam Bog (ili ako u njega ne verujete – nesrećan slučaj) da ovo proveravate, garantujem vam, uverićete se da je istina teža i mračnija no što je ova poslovica najavljuje. Skoro da je nebitno o kojoj je težoj bolesti reč, svako ko je imao iskustva sa tim će vam reći da se pošto je okolina doznala za bolest, promenio i njen odnos prema bolesniku. Neću ovde ulaziti u psihološka tumačenja ove pojave, mada su mi poznata, jer ovaj tekst nema tu namenu.

Nije lako ni sebi priznati da imaš neki problem, suočavanje sa tim skoro da je pola posla na putu do rešenja. Kad treba to reći drugima, to mu onda dođe samo formalnost. Ali ako si lekar, kao moj prijatelj sa početka priče, onda se podrazumeva da nema mesta stidu, sakrivanju, zataškavanju… Jer kako ćeš ti sutra, kao takav i kao lekar,  ubediti pacijenta da mu je neophodna psihijatrijska pomoć, ili ga poslati na testiranje za HIV, ili mu saopštiti da najverovatnije ima dijabetes melitus koji zahteva ozbiljniji tretman od dijete itd. Ako ti i sam ne veruješ da je sa bolešću moguće živeti kao i bez nje, uz izvesna ograničenja koje sama bolest nameće. Ako ne misliš da je bolest nije karakterna osobina već samo prolazno ili neprolazno stanje nekog organa ili sistema organizma. Jer kada pacijent iz ordinacije zakorači u život, nailaziće na razne ljude i različite reakcije na svoju bolest. I neće svi ljudi i sve reakcije biti prijatni. Naprotiv! U ovoj sredini su sve šanse da će mu se dešavati ružne stvari i da će osetiti manjak toliko potrebne podrške. Ti, kao lekar, treba da to pretpostaviš, treba da budeš u stanju da ohrabriš pacijenta i pomogneš mu da što lakše prođe kroz taj aspekt bolesti.

A da bi kao lekar uspeo u tim nastojanjima ne smeš biti lecemer. Ne smeju za druge važiti jedna pravila, a za tebe neka sasvim drugačija. Moraš svojim primerom pokazati da je u XXI veku, ovde i sada, svaka stigmatizacija sramota onog koji žigoše i sramota društva koje takve pojedince prihvata zdravo za gotovo. Na isti način kako društvo ne prihvata (ili bi trebalo da jednoglasno ne prihvata) fašiste, naciste (čujem da između ta dva ima neke razlike), rasiste, mizogine i slično, isto tako bi trebalo da se odnosi i prema svima koji diskriminišu bolesne i osobe sa posebnim potrebama.

Zato se vraćam na početak priče… Ne, nije bilo potrebno da moj prijatelj informaciju o svom boravku sa devojkom u banji podeli sa čitaocima Kurira. Ali sa mnom, sa Milanom (koji je lekar takođe), sa ljudima iz svoje bliže okoline – to je nešto što se ne dovodi u pitanje. Mi smo u obavezi i kao lekari i kao prijatelji i kao porodica da to razumemo i da ih podržimo o čemu god da je reč.

Moj savet na kraju (ovog puta je besplatan )… Ne morate ići od jednog do drugog i pričati neprestano o svojim tegobama i raznim bolestima koje su vas napale ovih dana, meseci, godina („boli me glava“, „nešto me žiga“, „izgoreh od temperature – celu noć nije pala ispod 36,5 stepeni“ (ovo zadnje nije izišljotina ) – o hipohondriji neki drugi put !

Ali ako imate neki ozbiljan problem, i osetite da je prava prilika i da su osobe preko puta vas možda sasvim „pristojni“ ljudi, slobodno recite ono što vas muči, bez razmišljanja o tome kakve će to posledice imati po vas. Jer ako ste pogrešili prilikom procenjivanja sagovornika pa stvari krenu „nizbrdo“, taman ste sebi uštedeli neko buduće vreme koje bi posvetili druženju sa pogrešnim ljudima. A ostaje i ona druga mogućnost – a to je da ne samo da ste našli dobre slušaoce, nego i sagovornike koji će vrlo verovatno, ohrabreni vašom otvorenošću i sami rado podeliti neki svoj problem možda ništa manji od vašeg. Tako ćete lakše živeti sa saznanjem da ni u čemu niste ni prvi ni jedini, i da stoga niste ni usamljeni kako ste mislili.