Pronađi me na

Kategorije

nekategorizovano

Omiljeni blogići

Omiljeni sajtići

Arhive

Korisni sajtovi

Muški rodoslov – dedoded po Dijici

Autor: Dijica

~ 28/08/09

Dosta je bilo buzz-ovanja po tuđim blogovima, imam ja i svoja posla, svoje muke, svoj blog, imala sam i tema, ali mi se svaka učinila ili preopširnom ili sam se ja njoj učinila nedovoljno kompetentnom, te se post-ovanje odlagalo kao „dijeta od ponedeljka“ ili „učenje za ispit od sutra“.

Najpre – priznanje! Bolje džoging nego bloging! (A džoging ne mogu da smislim, od njega mi se riknjava!) Bolje rob nego blog! Pa, vi sad vidite…

Ništa nije kako izgleda na početku – lako i obećavajuće. Ako BlogOpen09 ne osvetla obraz blogovanju, a meni dune – možda ovo bude zadnji post, možda se lepo vratim starom običaju da mislim u sebi, a kad moram da ’lanem’ nešto to odradim u 140 karaktera. A možda se „otvorim“, pa mi krene onako kako sam ja navikla, a navikla sam na bolje od sebe. E, sad… Negde sam načula, a mislim da je vlasnik mudrolije I. Andrić, da ljudi koji vole da pišu i to pravdaju „unutrašnjom potrebom“ su najgori pisci (džaba tolikih posečenih šuma zarad papira, bolje da smo disali čistiji vazduh). Suprotno tome, kaže Andrić, oni koji pišu teško i nevoljno to rade ponajbolje.

E, dok ja ne smislim „kojem ću se privoleti carstvu“, sledi novi post by dijica.

Nisam baš ponosna što mi se omaklo da pročitam nešto od onoga što je pisala Ljiljana Habjanović-Đurović. Nju, bez razmišljanja, mogu da svrstam među ove prve sa početka priče. Sticajem okolnosti, još u vreme kada je ova bogobojažljiva spisateljica i levičarka bila na vrhuncu slave i političke moći, dopao mi je šaka njen roman „Ženski rodoslov“. I od tada, malo-malo, čitam copy-paste-ove na istu temu, nema koja nije napravila svoj personalni baobab i okačila na grane mu i babe i strine i ujne i sve što je ikad obuklo suknju u familiji. I pri tom mislim na žene od pera, tastature, laptopa, mobilnog. I sve te „sa drveta“ su do zadnje bile mudre i razumne žene, sve domaćice-udarnice, žene svetice, kuvarice, sve te ruralne heroine, romantične i požrtvovane, koje ni jedno „jao“ nisu rekle u svom dužem ili kraćem postojanju. I sve su „izrodile“ decu, koja su nastavila da odvažno koračaju putem Titovih, ups, babinih pionira.

I svega mi je toga dosta! Evo jednog muškog rodoslova! Vid’te ovako! Ja sam ćerka oca koji zna sve, ume sve i na kojeg možeš da se osloniš bez da se strmekneš i sjebeš. A uz to, on je daleko od savršenog. Kako sam ja formirala sliku o muškarcima najpre imajući njega pred sobom u vidu, ja sam istripovala da jedan muškarac može i mora sledeće:

da u kući popravi sve što se pokvari (od veš mašine do rerne šporeta, od sudopere do vodokotlića, od telefona do televizora);
da ume sam da okreči, ofarba, izbuši zid ako bi da okačiš neku sliku;
da ako kola stanu – on će ih već nekako upaliti i dopremiti vas tamo gde ste se uputili;
da lepše sprema od mame neka jela ali zbog nereda koji pri tom napravi mora se čekati da mama negde ode, i da posle toga odustane da te ubeđuje da bi ti mogla da opereš sudove i sam to završi savršeno;
da lepše crta od mame, da zna matematiku (ali je veliki tupadžija pa je bolje da ga ništa ne pitaš), da te sluša kad ga daviš sa tim šta ti je rekla nastavnica matematike i kako jednom dečku „poklanjaju ocene“ a to nije pravedno;
da ugasi požarčić dok se mi mislimo dal’ da zovemo vatrogasce ili bežimo iz stana;
da je sabran dok svih histerišu ili paniču zbog nekog alarmantnog zbivanja u kući;
da kad se zvekne po prstu sekirom, ode do bolnice, pa na operaciju a javi se tek kad je sve okončano, jer nije bilo potrebe da nas uznemirava time;
da ma kad legao da spava, ustane uvek rano jer se mora nešto raditi i da pri tom ne kuka zbog toga ceo dan;
da voli da radi, da prezire dokolicu, da ume da zaradi, da i kad krene naopako – on će se već nekako snaći a da pri tom ti o tome nemaš pojma;
da znaš da nikad neće biti te nevolje iz koje on ne može da te izvadi;

I da – gaće su se „podrazumevale“ u našoj kući kao i u svim porodicama formiranim sedamdesetih, peglanje takođe, a za ostalo – nemojmo preterivati!

I sve to možete copy-pasete-ovati i na oca moga oca, i možda i na njegovog oca (mada ja o tome ne znam skoro ništa).

I tako sam ja, sa tom slikom u glavi, krenula da nađem svog muškarca. Surprise, surprise! Nešto je tu bilo pogrešno! Pa, sam malo menjala, isprobavala, čudila se, pa, odustala od čuđenja, pa se prilagodila, i sad je i ovako OK. Jer „moji muškarci“ znaju da „poprave Windows“, promene sijalicu, pomere nameštaj, nekako „ubodu“ antenske kablove u razvodnik, umeju i da čekićaju eksere kad znaju gde rupa treba da bude, kuvaju viršle odlično, znaju i palačinke da naprave i nikad nemaju dovoljno para (čak i kad zarađuju odlično), ali i to nekako „guramo“. Ali vole gluvarenje svake vrste već prema svom afinitetu. Ako legnu kasno jer su izašli sa vama i vratili se kao Pepeljuga svojoj kući pre ponoći – sutra su sasvim neupotrebljivi. Neki nisu imali vozačku pre tridesete (ali i to smo sredili ). Neki zovu svoju mamu kada vide na zidu leptira „vešticu“ jer im je „gadno“ da se sa tim bakću. Neki se ogrebu i otrče kod hirurga da ih zašije, a ovaj pri tom se preturi od smeha jer „smrtonosna“ rana nije ni za previjanje. I menjaju poslove i maštaju o svojoj karijeri, ali im ne pada na pamet da možda vama pomognu da i vi do svoje nekako dođete (onaj „tip“ iz mog rodoslova je svoju „vernu ljubu“ čak dva puta zaposlio). I da – ne peru svoje gaće nikako, čak i one postkoitalne uvale svojim mamama na staranje.

I sad – pomislićete da se ja ovo žalim i kukam… Ma, jok! Možda i bih, pre 10-ak godina, sada na sve gledam pomirljivo, panta rei, jbg, ništa nije isto, ni ja ne živim životom i mozgom svoje babe, pa što bi to činio i onaj preko puta mene. Tako se tolerišemo. Ja njima nisam njihova mama, oni meni nisu moj tata. A jedni drugima nismo babe i dede. I funkcioniše nekako. Možda bismo i voleli drugačije, ali „ovo nam je naša borba dala“.

O mama i ćerkama – čitajte na drugim blogovima

To be continued… Jednom…

Posted in: nekategorizovano | | Komentari (23)

23 komentara »

Možda je rešenje #JGE ?? Btw. hoću o mamama i ‘ćerkama ovde

Komentar od Pedja Puselja — 28. avgust 2009. @ 17:11

Ma kakvi o mamama i ‘ćerkama! Ja bih samo da aminujem ovo do sada i da kažem da iščekujem to „to be continued…“

Komentar od NikiBGD — 28. avgust 2009. @ 17:32

Обавезно о мамама и ћеркама, и то ће бити вредно читања. Него, како само личим на твог оца…страшно. Мора бити да сам оматорио и одртавио.

Komentar od Вуле — 28. avgust 2009. @ 17:42

Prepomaknuta za fine doktore, pametnija od običnih dječaka, oštrijeg jezika od njihovih majki, hvata pauke golim rukama, u hitnom slučaju pravi traheotomiju kemijskom olovkom. Kada auto stane, vjerovatno i fergazer rješava bez problema.

Nikada se nećeš udati.

Komentar od SoraZG — 28. avgust 2009. @ 17:48

jel’ može ovde da se retweetuje? ja bih da RT @SoraZG

Komentar od llevo3 — 28. avgust 2009. @ 18:10

Propustila si samo Radovića: ili su danas čekići mekši, ili su zidovi tvrđi, tek – nema više muškaraca koji mogu da ukucaju ekser.

E, tako. Ili tako nekako.

Traži sestro, mada mi @sozaZG zazvučao tačno: jako ličiš na one pametne žene koje lakše nađu najboljeg druga nego muža. Svi bi oni, ali ne u svojoj kući. Taman još i da umeš da zameniš kataklinger na burbotni zamisli kako bi se pouseravali

Komentar od Moo — 28. avgust 2009. @ 18:20

@llevo3 RT slobodno

Komentar od SoraZG — 28. avgust 2009. @ 18:48

Heh, Dijice, ti kanda tražiš „renesansnog čo’eka“. To je čovek starog kova, danas je taj model discontinued, tj više ih ne prave. Zavera, kažem ti. Danas nam uvaljuju fuš. Ok, ovi današnji bi sigurno umeli da poprave kola u sred neke zabiti, ali pod uslovom da ima WiFi u blizini, pa da mogu da pitaju dr Google-a za savet i pomoć.

Komentar od Džejn — 28. avgust 2009. @ 20:28

@Peđa – #JGE, #JGE, nego kako nego #JGE. Nego pošto je to tvoj brand, nisam ‘tela da ga „pozajmljujem“ pa da osvanem na #KradiMamu, jer je ovde ipak reč o tati ) A oko ovog drugog, što kažu NišlEje – „će ga napravimo“.

Komentar od Dijica — 28. avgust 2009. @ 23:20

@NikiBGD – Sve smo se razumele Ako budem vredna kao do sada, mož’ da bude neki rimejk „dedodeda“, „baobabe“ za sada ostavljam smernijim od sebe. P. S. Mudro si ono rekla za bundu i dete, bunde, istina, ne trošimo, ali jedno dete, za mustru makar, bi moglo da uleti dok još imam potrebne telesne ćelije na raspolaganju.

Komentar od Dijica — 28. avgust 2009. @ 23:25

@Vule – Kad bacim pogled na tekst, zabrinem se, da nisam ja Elektra, glavom i bradom?! „Niko, nikooo, kaooo…“ … Tata! Pa, Vule, ja nigde ne rekoh da mi tata ima „nezgodnu“ narav (na mene je, ljubi ga ćera ), prava je prilika da to natuknem. Nadžak baš i nije, ali kad se malo zagledam, nije da nemate sličnosti. Naravoučenije – nema i jare i Paja. Em talenat opšte prakse, em da bude i blagoglagoljiv. Mnogo je brate

Komentar od Dijica — 28. avgust 2009. @ 23:33

@SoraZG – „Nikada se nećeš udati.“ – Ovo ne bi trebalo da lajkujem, jel?! Ja mislim da stojeći svih 35 godina na braniku sopstvene slobode sam to i zaslužila.
Fergazer mu dođe karburator?! Nisam još imala takvijeh kvarova, ali se sećam jedne zore, nekog „njega“ poslala do pumpe po destilovanu vodu, ja otvorila haubu, da se rashladi što je prokuvalo i onako u štiklama i maloj crnoj haljini „pojim“ hladnjak. Tadašnji dragi nije znao di mu je. Ovaj… Autu… )
Inače, prepisaću ove tvoje reči negde, trebaće mi za CV, a možda i za miraz! Hvala

Komentar od Dijica — 28. avgust 2009. @ 23:47

@llevo3 – Može, može! )) Evo ti onda i tebi jedan RT@dijica to @SoraZG Tnx

Komentar od Dijica — 28. avgust 2009. @ 23:48

@Moo – Da se samocitiram: „Dok je meni mene…“ . Pre par meseci nameštala sam mrežu za komarce, imala i mušku pomoć, računala na scenario – ja sedim, on radi, ja devojčica, on dečko, ja Džejn, on Tarzan. Cvrc! On odradio četvrtinu onih rajsni (zajebano je udenuti ih u okvir od prozora, a onda sledi čekić) i posle je rekao: „E, ‘ajde ti ovo dovrši, tebi su mali prstići, pa ćeš lakše. A i te gore taman namesti, meni ta fotelja ne deluje sigurno, da ne padnem:“ I ja šta ću, nego ubadaj, zakivaj, rasteži mrežu sve verući se po rukohvatima i naslonu fotelje i završih nekako.
Dok je sezona registracije po matičnim službama i parenja u mojoj generaciji bila u jeku, nije da se nisam preispitivala, pokušavala da sebe nekako ispeglam, da delujem prihvatljivom dovoljno da i se i ja „obezbedim“, ali me to prošlo i sad sam opet svoja i manje šlogirana što mi nekad ništa nije jasno. A za drugove si u pravu skroz – toga nikad nije manjkalo, čudo jedno, ali su mi bolna tačka ustvari bile i ostale drugarice sa kojima nikako da pronađem frekvencu na kojoj bi mogle najzad da se čujemo. Da znaš samo da ću da te vrbujem za folder „drugarice“

Komentar od Dijica — 29. avgust 2009. @ 00:07

@Džejn – Sis, bwe, pa neka ih, ni mi u manastir (sećaš se ne idemo dok ne uvedu toga WiFi-ja zbog bolje komunikacije sa Bogom i Googletom Nisu oni toliko krivi, kao ni mi što nismo krive što nas rađaju i onda „uzgajaju“ tako da smo skroz neupotrebljivi ili slabo upotrebljivi za život. Renesansni tipus nije imao mamu i tatu „uz dupe“ kao ja, kao svi moji voljeni, nego se to torpenduje na vreme iz kuće, u svet, bez mnogo kinte, bez mobilnog da ga/je mama proveri jel’ jeo/jela, pikio/kakio/la, jel’ mu ‘ladno, kad će kući, jel’ ga ko dira (ljube nas majke )
Svaka čast izuzecima, ja im skidam kapu, a nama ostalima ostaje samo da filoSofiramo i malko žalimo što smo mogli da postanemo bolji samo da su nas pustili…
P. S. Ne tražim ja nikoga, no sam raspravljala o nekakvim gaćama kod Mahlat na blogu ovih dana dok si ti ‘ranila veverice po Tari, i ostadoh u manjini, skoro u jednini, sam’ zato jerbo nisam bila baš sigurna dal’ bih prala nečije gaćke zarad ljubavi. Tekst je bacao svetlo na to.

Komentar od Dijica — 29. avgust 2009. @ 00:19

[...] zaista jeste neko koga ćete retko sresti u životu. Hvala draga što postojiš. Tu je svakako i Dijica, najnoviji bloger koji svakako zaslužuje mesto u vašem blogrollu. Dijica je [...]

Povratni ping od Charolija » BlogDay 2009. – iz mog ugla — 1. septembar 2009. @ 00:01

Lepo je procitati da neko voli i postuje svog oca, cini to dok ga imas!
A za ovo draga ‘Elektrice’, odma` da ti kazem da odustanes

Komentar od zelena — 2. septembar 2009. @ 02:30

Poenta nije bila u mojoj ljubavi i poštovanju prema ocu, čovek bi se, može biti, iznenadio kako ja lepo mislim o njemu (ja sam malo veći buntovnik oduvek bila ), nego u tome da su generacijska očekivanja potpuno različita i da ono što je bio muško-ženski odnos u generaciji mojih roditelja nije baš sasvim primenljivo u mojoj generaciji. Meni je to sasvim OK.
Ovo „draga Elektice“ nisam sigurna da sam najbolje razumela, u svakom slučaju – dobro došla na blog

Komentar od Dijica — 2. septembar 2009. @ 15:28

Neverovatno, strava, kakav stivenkingovski short story : pročitao sam u Tvom postu svoj temeljni opis i mal’ nisam otrčao do svoje „astrološkinje“ da joj lično saopštim kako je moj natalni horoskop odradila k’o Nostradamus.
I windows, i leptir „veštica“ (kakav horor), i sijalica, vozačka, kablovi, ekseri (ma to je danas sve kineska pijaca), sve, i „umoran sam već od svega, muzike i plesa, dima…nisam danas nizašta“, pa neko brzinsko jelo (samo nedostaju božanstvena jaja na oko koje spremam bolje od Mojsilovićke u onoj emisiji…
Skroz sam napisan!
Srećom da sam, (davno je, davno bilo to…) sve to ‘ladno prećutao „suprotnoj strani“ u nekim godinama kada sam još kupovao cveće, pokušavajući da budem manji od makovog zrna kako me ne bi snimio neki zlobni pripadnik moje ekipe.

Komentar od Dragan Radović — 7. septembar 2009. @ 21:10

Mi se sreli već kod Mahlat, onde sam ti replicirala, a ovde… Šta da ti kažem osim da si me nasmejao Meni je šarmantno tvoje „priznanje“, ali lako meni da se smejem kad ne „sparujem“ ja tvoje čarape nego tvoja „suprotna strana“.
E, pa, vidiš, tempora mutantur, ovi „današnji“ ne kriju ništa, osim možda seksualno opredeljenje, kad im bolja polovina služi kao maska , ali ovo ostalo – metnu i u svoj CV i fale se time na sva usta. Pa, ‘ajde sad ti budi žena humanista i voli ih! To je i majci teško da podnese, a ne meni da se zaljubim u „to“.

Komentar od Dijica — 11. septembar 2009. @ 09:17

Tempora mutantur, ali i Nihil novum sub sole. Tim Latinima, pa još starim, ne mož’ da pohvataš konce.
Nije ženama nikad bilo lako: prvo su im nalazili „životnog druga“, posle kao malo olabavili, ali ipak im izigravali „životnog saobraćajca“…ali, dalje neću da ti povlađujem.
Sad ste slobodne da birate! A svaki napredak nosi „žrtve“.
U ovom slučaju moguće je da tu žrtvu čini „sužen izbor“ na ove moderne čovekolike muškarce na koje nailazite. (Sasvim drsko ću sebe da izuzmem i svrstam u old fashion mohikance.)
Ali, problem je uvek postojao: da li zbog rasparenih čarapa, „maglovitog opredeljenja“ (kad ga već pominješ), dlaka u lavabou, spavanja do podne – jok da nađeš ni blizu savršenog muškog stvora. Muškarci ne rade na to gorivo, nemaju savršenstvo u motoru. Jer, mi smo ti jedna dozlaboga šarolika „targetirana grupa“ za dragi nam i neophodni suprotni pol.
Pa ti sad vidi!
Btw. samo napred, ko zna koji baja stoji iza ugla i čeka „suđeni vam čas“.

Komentar od Dragan Radović — 11. septembar 2009. @ 23:32

Od svog tate sam naučila većinu stvari koje on zna, tako da mi takav muškarac nije ni trebao.Onda sam naletela na nekog ko je mislio da imam veća muda od njega, a znao je sve što i moj tata, falila mu samo muda. Ironija života. A sada sam sa nekim ko zna sve ono što moj tata ne zna. Tako da mi je super zanimljivo.

Komentar od Charolija — 12. septembar 2009. @ 17:30