Dosta je bilo buzz-ovanja po tuđim blogovima, imam ja i svoja posla, svoje muke, svoj blog, imala sam i tema, ali mi se svaka učinila ili preopširnom ili sam se ja njoj učinila nedovoljno kompetentnom, te se post-ovanje odlagalo kao „dijeta od ponedeljka“ ili „učenje za ispit od sutra“.

Najpre – priznanje! Bolje džoging nego bloging! (A džoging ne mogu da smislim, od njega mi se riknjava!) Bolje rob nego blog! Pa, vi sad vidite…

Ništa nije kako izgleda na početku – lako i obećavajuće. Ako BlogOpen09 ne osvetla obraz blogovanju, a meni dune – možda ovo bude zadnji post, možda se lepo vratim starom običaju da mislim u sebi, a kad moram da ’lanem’ nešto to odradim u 140 karaktera. A možda se „otvorim“, pa mi krene onako kako sam ja navikla, a navikla sam na bolje od sebe. E, sad… Negde sam načula, a mislim da je vlasnik mudrolije I. Andrić, da ljudi koji vole da pišu i to pravdaju „unutrašnjom potrebom“ su najgori pisci (džaba tolikih posečenih šuma zarad papira, bolje da smo disali čistiji vazduh). Suprotno tome, kaže Andrić, oni koji pišu teško i nevoljno to rade ponajbolje.

E, dok ja ne smislim „kojem ću se privoleti carstvu“, sledi novi post by dijica.

Nisam baš ponosna što mi se omaklo da pročitam nešto od onoga što je pisala Ljiljana Habjanović-Đurović. Nju, bez razmišljanja, mogu da svrstam među ove prve sa početka priče. Sticajem okolnosti, još u vreme kada je ova bogobojažljiva spisateljica i levičarka bila na vrhuncu slave i političke moći, dopao mi je šaka njen roman „Ženski rodoslov“. I od tada, malo-malo, čitam copy-paste-ove na istu temu, nema koja nije napravila svoj personalni baobab i okačila na grane mu i babe i strine i ujne i sve što je ikad obuklo suknju u familiji. I pri tom mislim na žene od pera, tastature, laptopa, mobilnog. I sve te „sa drveta“ su do zadnje bile mudre i razumne žene, sve domaćice-udarnice, žene svetice, kuvarice, sve te ruralne heroine, romantične i požrtvovane, koje ni jedno „jao“ nisu rekle u svom dužem ili kraćem postojanju. I sve su „izrodile“ decu, koja su nastavila da odvažno koračaju putem Titovih, ups, babinih pionira.

I svega mi je toga dosta! Evo jednog muškog rodoslova! Vid’te ovako! Ja sam ćerka oca koji zna sve, ume sve i na kojeg možeš da se osloniš bez da se strmekneš i sjebeš. A uz to, on je daleko od savršenog. Kako sam ja formirala sliku o muškarcima najpre imajući njega pred sobom u vidu, ja sam istripovala da jedan muškarac može i mora sledeće:

• da u kući popravi sve što se pokvari (od veš mašine do rerne šporeta, od sudopere do vodokotlića, od telefona do televizora);
• da ume sam da okreči, ofarba, izbuši zid ako bi da okačiš neku sliku;
• da ako kola stanu – on će ih već nekako upaliti i dopremiti vas tamo gde ste se uputili;
• da lepše sprema od mame neka jela ali zbog nereda koji pri tom napravi mora se čekati da mama negde ode,  i da posle toga odustane da te ubeđuje da bi ti mogla da opereš sudove i sam to završi savršeno;
• da lepše crta od mame, da zna matematiku (ali je veliki tupadžija pa je bolje da ga ništa ne pitaš), da te sluša kad ga daviš sa tim šta ti je rekla nastavnica matematike i kako jednom dečku „poklanjaju ocene“ a to nije pravedno;
• da ugasi požarčić dok se mi mislimo dal’ da zovemo vatrogasce ili bežimo iz stana;
• da je sabran dok svih histerišu ili paniču zbog nekog alarmantnog zbivanja u kući;
• da kad se zvekne po prstu sekirom, ode do bolnice, pa na operaciju a javi se tek kad je sve okončano, jer nije bilo potrebe da nas uznemirava time;
• da ma kad legao da spava, ustane uvek rano jer se mora nešto raditi i da pri tom ne kuka zbog toga ceo dan;
• da voli da radi, da prezire dokolicu, da ume da zaradi, da i kad krene naopako – on će se već nekako snaći a da pri tom ti o tome nemaš pojma;
• da znaš da nikad neće biti te nevolje iz koje on ne može da te izvadi;

I da – gaće su se „podrazumevale“ u našoj kući kao i u svim porodicama formiranim sedamdesetih, peglanje takođe, a za ostalo – nemojmo preterivati!

I sve to možete copy-pasete-ovati i na oca moga oca, i možda i na njegovog oca (mada ja o tome ne znam skoro ništa).

I tako sam ja, sa tom slikom u glavi, krenula da nađem svog muškarca. Surprise, surprise! Nešto je tu bilo pogrešno! Pa, sam malo menjala, isprobavala, čudila se, pa, odustala od čuđenja, pa se prilagodila, i sad je i ovako OK. Jer „moji muškarci“ znaju da „poprave Windows“, promene sijalicu, pomere nameštaj, nekako „ubodu“ antenske kablove u razvodnik, umeju i da čekićaju eksere kad znaju gde rupa treba da bude, kuvaju viršle odlično, znaju i palačinke da naprave i nikad nemaju dovoljno para (čak i kad zarađuju odlično), ali i to nekako „guramo“. Ali vole gluvarenje svake vrste već prema svom afinitetu.  Ako legnu kasno jer su izašli sa vama i vratili se kao Pepeljuga svojoj kući pre ponoći – sutra su sasvim neupotrebljivi. Neki nisu imali vozačku pre tridesete (ali i to smo sredili ). Neki zovu svoju mamu kada vide na zidu leptira „vešticu“ jer im je „gadno“ da se sa tim bakću.  Neki se ogrebu i otrče kod hirurga da ih zašije, a ovaj pri tom se preturi od smeha jer „smrtonosna“ rana nije ni za previjanje. I menjaju poslove i maštaju o svojoj karijeri, ali im ne pada na pamet da možda vama pomognu da i vi do svoje nekako dođete (onaj „tip“ iz mog rodoslova je svoju „vernu ljubu“ čak dva puta zaposlio). I da – ne peru svoje gaće nikako, čak i one postkoitalne uvale svojim mamama na staranje.

I sad – pomislićete da se ja ovo žalim i kukam… Ma, jok! Možda i bih, pre 10-ak godina, sada na sve gledam pomirljivo, panta rei, jbg, ništa nije isto, ni ja ne živim životom i mozgom svoje babe, pa što bi to činio i onaj preko puta mene. Tako se tolerišemo. Ja njima nisam njihova mama, oni meni nisu moj tata. A jedni drugima nismo babe i dede. I funkcioniše nekako. Možda bismo i voleli drugačije, ali „ovo nam je naša borba dala“.

O mama i ćerkama – čitajte na drugim blogovima

To be continued… Jednom…

Povod ovom postu je tekst koji je MONDO objavio u nedelju, 16. avgusta a za kojeg će ubrzo ispostaviti da je „pozajmljen“ od radiosarajevo.ba koji je tekst identične sadržine objavio dva dana ranije, u petak, 14. avgusta. Da je reč o pozajmici naravno nismo doznali od onog ko je bio u obavezi da navede izvor informacije, nego od @eniac-a  koji ih je, ako ne grešim, na’vatao u, ovaj, um… Pa, krađi!

Ja ovog puta ne bih o „pozajmicama“ ovog tipa, dosta se o tome raspravljalo ovih dana, ja sam već rekla šta sam imala u komentarima na post koji je povodom slične situacije objavio Blogowski na svom blogu, a svi koji misle slično dobro došli su u grupu KRADI MAMU na FB-u.

Čitajući tekst nisam mogla da se ne zapitam čemu ustvari služi Twitter. Ono što se u tekstu navodi kao „besmisleno blebetanje“ ustvari negde i jeste smisao postojanja Twittera. Sami tvorci su kao razlog nastanka ovog servisa naveli upravo potrebu da saznaju šta njihovi prijatelji trenutno rade. Pored toga, Twitter dodatno omogućava brži pristup informacijama od onih do kojih biste morali doći praćenjem brojnih sajtova, što zahteva ozbiljnu posvećenost i vreme, pa sve do breaking news-a, što opet traži da ne odvajate oči od CNN-a, BBC-ja i sličnih TV stanica.

„Stigla sam“ na Twitter pre oko 3 meseca i evo mojih iskustava.

Zahvaljujući Twitteru kupila sam novi mobilni telefon i platila ga 6000 din. jeftinije nego da sam isti pazarila bez informacije koju sam dobila upravo na Twitteru. Pokušavajući da instaliram aplikaciju koja mi je bila potrebna u novom telefonu, u real life sam dobijala od ljudi neke nemušte „te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo“ odgovore, i onda sam twitnula pitanje i za manje od minuta dobila odgovor i link sa detaljnim  uputstvima, nakon čega sam poduhvat uspešno završila.

O blogovanju sam tu i tamo znala ponešto i pre Twittera, ali mi nije na pamet padalo da bih mogla i ja jednom da osvanem sa zvanjem „bloger(ka)“, istina, još jednim svojim znanjem sa kojim mogu samo da se „zakitim“ . Upravo zahvaljujući Twitteru, komunikaciji sa blogerima, praćenju njihovih postova, otkrila sam neke zanimljive ljude, od kojih neki imaju šta da kažu, sa kojima delim neka uverenja, što nije za potcenjivanje u vremenu opšteg otuđenja i površne komunikacije. Na stranu to, što su me upravo twitteraši naterali da blogujem, a jedan od njih mi je omogućio sve tehničke uslove da bih sa time mogla i da otpočnem.

Thanks to Twitter, upoznala sam i neke sjajne ljude na prvom niškom twitup-u, sa kojima posle susreta imam komunikaciju kao da se poznajemo dugo vremena i da na njih mogu da se oslonim ako mi nešto zatreba.

I na kraju, iako nisam bila fun Majkla Džeksona, informacija o njegovoj smrti je Twitterom prošla brže nego se pojavila na svetskim TV mrežama, o letošnjim poplavama u Beogradu i evakuaciji posetilaca TC Ušće doznala sam upravo od twiteraša, uključujući i to da sam snimke toga videla najpre na Twitteru a onda na B92. Da ne pričam o iranskoj revoluciji i o ulozi koju je Twitter imao u njoj.  Još da spomenem IPS i njegovo sramno ponašanje prema izdavačima i autorima, što je bilo aktuelno ove nedelje na Twitteru i tu bih negde da završim ovo „Slovo ljubve“ o Twitteru.

Ima i onih, a to je i u tekstu sa početka priče naglašeno, koji zameraju povremeno pretvaranje timeline-a na Twitteru u main chat kanal, ali moje mišljenje je da je to ono što Twitter čini životnijim, manje suvoparnim, što stvara utisak da su tamo negde neki stvarni ljudi pored svojih kompjutera koji osim ličnih interesovanja imaju i sposobnost komunikacije, koju lično smatram vrlinom. Uostalom, ako se kome ne sviđaju oni koji su „malo opušteniji i veseliji“ uvek im je na raspolaganju opcija unfollow. Ne treba samo zaboraviti jedno, u vezi sa tim! Ono što vas interesuje ne mora nužno da interesuje i ostale, pa ako ljudi „podnose“ poneki vaš „dosadni“ twit, možete i vi njima uzvratiti istom merom.

Naravno da Twitter ima i neke mane, o kojima ovog puta ne bih, ali važno je imati na umu jedno – Twitter je socijalna mreža, na raspolaganju svakom ko želi da je koristi. Prema tome, nema mesta primedbama kako vam ovo ili ono ne odgovara, ili se uklopite ili vas na Twitteru nema. Izbor je lak. Sećate se one replike iz crtanih filmova – „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se.“?!

Nije da nisam sluđena Čavićem, stančićima koje „ispod ruke valjaju“ Vlada i njeni činovnici i kolektivnim dizanjem holesterola u Guči. Skoro da ne postižem da imam ma kakav privatni utisak, jer ova naša vesela država pruža svakom svom građaninu celodnevnu zabavu, naravno, onom ko je u odveć nelagodnom materijalnom položaju da bi otkupio svojih deset dana slobode i dao se u zbegove diljem Grčke, Tunisa ili Egipta.

I taman sam se odlučila za prigodnu pljuvačinu za prvo blogovanje, umalo ne odabrah i odgovarajuću V.I.P. žrtvu našeg javnog životarenja, kad je zazvonio telefon i ja se javih…

Zove me drug, a za dalji tok priče bitno je i da je kolega – lekar. On je sa devojkom u nekoj banji, ona je na nekom oporavku, ima neku dijagnozu i sad, sasvim izvesno, ima i neku terapiju. So what?! Ništa – idemo dalje.

-   Zvao sam te danas, ne javljaš se?! (ah, da, dva propuštena poziva od danas su njegova) – kaže on.

Onda sledi dva minuta nekog nebitnog „štaradiškakosi“ razgovora, a onda ono na šta treba da obratite pažnju.

- E, znaš, N. (u daljem tekstu N. je njegova devojka) je kao i ja, znaš ona ne voli da se priča o njoj, mislim – gde je, zašto i tako, pa sam hteo da ti kažem, ovaj… Da nikom ne kažeš gde smo.

Ups!

- Ovaj… Ja već rekla Milanu. Poslao mi poruku da proveri kad ti je rođendan i ja mu napisala i to da nisi tu, da si sa N. u banji. Ali samo toliko!

I onda krenem da se vadim da ništa loše nisam mislila nego sam samo htela da sprečim kasnije cimanje sa dodatnim pitanjima gde si, zašto i ostalo, mada Milanče slovi za  veoma diskretnu osobu, koja takve informacije skoro sigurno ne bi ni tražila od mene.

And again… So what?!

Pa, ništa posebno osim… Osim što je to moj najbolji prijatelj koji zna o meni skoro sve. Znam i ja – ime njegove devojke, znam kako izgleda, ali ne znam: od čega boluje, ne znam kako se leči i ne znam zašto to moj najbolji prijatelj, nekadašnji moj ’soulmate’ krije od mene tu „strašnu“ tajnu. A od ostalih i neke druge tajne koje se odnose opet na bolesti.

Neko će me pitati zašto ja uopšte to moram da znam. Ne moram! Čak i lepše živim bez još jedne ružne vesti iz nečijeg života. Neko će reći kako svako ima pravo na privatnost, tim pre ako je u pitanju bolest. I to nije daleko od istine!

Samo što N. nije moj pacijent (s tim u vezi – sevaj Hipokrate, ne moram da čuvam tajnu!), samo što je ona devojka mog najboljeg prijatelja, samo što su oboje zdravstveni radnici, i što ja to čitam kao stid. Kao potrebu da se sakrije bolest kao sramni žig nečijeg života. Možda i nije najmudrije staviti svoj zdravstveni karton svima na uvid, ali je svakako najgluplje o svom zdravstvenom problemu ćutati, još gore – sakrivati ga, i živeti sa tim kao sa zločinom za koji ste krivi ali kojeg ne priznajete.

I onda ovo postaje priča o stigmatizaciji.

„Napravi se bolestan, lezi u krevet, pa ćeš videti koliko imaš prijatelja.“ – kaže naš narod. Ne dao vam Bog (ili ako u njega ne verujete – nesrećan slučaj) da ovo proveravate, garantujem vam, uverićete se da je istina teža i mračnija no što je ova poslovica najavljuje. Skoro da je nebitno o kojoj je težoj bolesti reč, svako ko je imao iskustva sa tim će vam reći da se pošto je okolina doznala za bolest, promenio i njen odnos prema bolesniku. Neću ovde ulaziti u psihološka tumačenja ove pojave, mada su mi poznata, jer ovaj tekst nema tu namenu.

Nije lako ni sebi priznati da imaš neki problem, suočavanje sa tim skoro da je pola posla na putu do rešenja. Kad treba to reći drugima, to mu onda dođe samo formalnost. Ali ako si lekar, kao moj prijatelj sa početka priče, onda se podrazumeva da nema mesta stidu, sakrivanju, zataškavanju… Jer kako ćeš ti sutra, kao takav i kao lekar,  ubediti pacijenta da mu je neophodna psihijatrijska pomoć, ili ga poslati na testiranje za HIV, ili mu saopštiti da najverovatnije ima dijabetes melitus koji zahteva ozbiljniji tretman od dijete itd. Ako ti i sam ne veruješ da je sa bolešću moguće živeti kao i bez nje, uz izvesna ograničenja koje sama bolest nameće. Ako ne misliš da je bolest nije karakterna osobina već samo prolazno ili neprolazno stanje nekog organa ili sistema organizma. Jer kada pacijent iz ordinacije zakorači u život, nailaziće na razne ljude i različite reakcije na svoju bolest. I neće svi ljudi i sve reakcije biti prijatni. Naprotiv! U ovoj sredini su sve šanse da će mu se dešavati ružne stvari i da će osetiti manjak toliko potrebne podrške. Ti, kao lekar, treba da to pretpostaviš, treba da budeš u stanju da ohrabriš pacijenta i pomogneš mu da što lakše prođe kroz taj aspekt bolesti.

A da bi kao lekar uspeo u tim nastojanjima ne smeš biti lecemer. Ne smeju za druge važiti jedna pravila, a za tebe neka sasvim drugačija. Moraš svojim primerom pokazati da je u XXI veku, ovde i sada, svaka stigmatizacija sramota onog koji žigoše i sramota društva koje takve pojedince prihvata zdravo za gotovo. Na isti način kako društvo ne prihvata (ili bi trebalo da jednoglasno ne prihvata) fašiste, naciste (čujem da između ta dva ima neke razlike), rasiste, mizogine i slično, isto tako bi trebalo da se odnosi i prema svima koji diskriminišu bolesne i osobe sa posebnim potrebama.

Zato se vraćam na početak priče… Ne, nije bilo potrebno da moj prijatelj informaciju o svom boravku sa devojkom u banji podeli sa čitaocima Kurira. Ali sa mnom, sa Milanom (koji je lekar takođe), sa ljudima iz svoje bliže okoline – to je nešto što se ne dovodi u pitanje. Mi smo u obavezi i kao lekari i kao prijatelji i kao porodica da to razumemo i da ih podržimo o čemu god da je reč.

Moj savet na kraju (ovog puta je besplatan )… Ne morate ići od jednog do drugog i pričati neprestano o svojim tegobama i raznim bolestima koje su vas napale ovih dana, meseci, godina („boli me glava“, „nešto me žiga“, „izgoreh od temperature – celu noć nije pala ispod 36,5 stepeni“ (ovo zadnje nije izišljotina ) – o hipohondriji neki drugi put !

Ali ako imate neki ozbiljan problem, i osetite da je prava prilika i da su osobe preko puta vas možda sasvim „pristojni“ ljudi, slobodno recite ono što vas muči, bez razmišljanja o tome kakve će to posledice imati po vas. Jer ako ste pogrešili prilikom procenjivanja sagovornika pa stvari krenu „nizbrdo“, taman ste sebi uštedeli neko buduće vreme koje bi posvetili druženju sa pogrešnim ljudima. A ostaje i ona druga mogućnost – a to je da ne samo da ste našli dobre slušaoce, nego i sagovornike koji će vrlo verovatno, ohrabreni vašom otvorenošću i sami rado podeliti neki svoj problem možda ništa manji od vašeg. Tako ćete lakše živeti sa saznanjem da ni u čemu niste ni prvi ni jedini, i da stoga niste ni usamljeni kako ste mislili.

Najzad! Moj lični „oskarovski“ momenat! S obzirom da me ne vidite, ne pada mi na pamet da plačem, ali ako vama krenu suze na oči – ne ustežite se, dajte svojim emocijama odušak .

Veliko hvala za ideju svima onima koji su jedne tople julske noći, nemajući valjda neku bolju temu, našli mene da „opravljaju (k’o bicikl)“ na Twitteru. Tako se desilo da neko odvali kako bi bilo dobro da @dijica ima svoj blog, tu se organizovalo na brzaka i neko glasanje, bez istinskog prava na izbor, te je „odlučeno“ sa 158% glasova „za“ da je krajnje vreme da dam svoj mali doprinos opštoj pomami za blogovanjem. Eto dokaza da sa željama treba biti vrlo oprezan kako se ne bi desilo da se one koje „ustvari nismo ni želeli“ ostvare .

Dakle, zahvalnost @dzejndou, @aurorans, @llevo3, @SoraZG, @igalgoci, @Blogowski, @SRKoprivica i ostalima koje zatekoh na timeline kako, čekajući da svratim na Twitter, razglabaju o meni i mom pogubnom dejstvu na korisnost Twittera . Ako sam koga zaboravila da pomenem, molim da mi se javi na DM, kako bih ispravila grešku.

I na kraju, specijalna zahvalnost @dpeca, mom mezimčetu i štićeniku , koji je takođe bio među pobrojanima te večeri, iako se tome od njega nisam nadala. Naslućujući kako je moja ambicija marljiva, on je odmah odreagovao kreirajući mesto na kojem sad ja do mile volje mogu da cvrkućem a da nikog od followersa ne iznerviram predugim timeline-om. I ne samo to, privatnim kanalima, izvršio je adekvatan pritisak na mene težine betonskog bloka palog na prstiće na nogama, i eto sad smo tu – vi i ja, pa u zdravlju i veselju se čitali i twitali još mnogo godina.

P. S. Twitter rules, yeah!